Солирање министра Динкића

Покушај Мирка Цветковића да охлади главе својим министрима Диани Драгутиновић и Млађану Динкићу, и њихов спор поводом евентуалног повећавања ПДВ-а стави ад акта бар до септембра, пропао је већ после неколико дана. Министар економије и регионалног развоја „поклопио” је премијера и поновио да се порез на додату вредност неће повећати док је он у влади. Чак и за пословично упорног Динкића овакво гажење преко речи првог човека Владе Србије није уобичајено.

„Није добра порука ни када два министра јавно полемишу, али када се и после премијеровог помиритељског покушаја и даље на томе инсистира, то би морала да буде кап која прелива чашу у сваком јединственом тиму. У некој нормалној земљи после таквог става једног министра или та влада не би саставила 48 сати, или он у њој не би саставио 48 сати”, каже Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”.

Да се тако нешто догоди и у Србији шансе су практично никакве. Поготово што је реч о Млађану Динкићу, човеку огромне енергије (коју му признају чак и највећи политички ривали), познатом и по томе што најчешће од њега зависи докле ће бити у некој влади, односно докле ће та влада трајати. Сада, пошто је потенцијал своје нове Уније региона проверио на неколико локалних избора и победио на последњим у Бору, и пошто се, изгледа, са све мање обзира односи према људима с којима дели власт, рекло би се да је Динкић, као и обично много раније од других, кренуо у кампању за парламентарне изборе. „Ми смо нон стоп у кампањи, било у Г17 плус било у Унији региона”, потврђује народни посланик Жељко Ивањи.

Потпредседник Народне скупштине Раде Обрадовић (ДСС) сматра да је ово предизборна кампања, док шеф посланичке групе Демократске странке Нада Колунџија каже да су питање локалних избора и подизања тензија око њих наметнули напредњаци а да странке владајуће коалиције само испробавају своју снагу и хоће да се позиционирају.

На питање да ли Динкић наступа исувише самостално, критикујући владу као да није у њој, Колунџија одговара да никада није проблем ако постоји различито мишљење, али да „не треба да се уноси немир” међу грађане. „Прво треба расправљати унутар институције а не да се неслагања потенцирају у јавности. Ако поједини министри искачу, са становишта грађана то није у реду. У интересу грађана је да влада буде стабилна”, каже она.

Ивањи има нешто другачији став. „Критичка полемика може да помогне у функционисању владе. Неки су то сматрали уценама. Али, то је снага аргумената. Јавност треба да буде упућена у одлуке владе. Нећемо ништа да кријемо”, наводи он и додаје да Динкић заиста делује најсамосталније у влади, али то је зато што „Г17 плус увек ради само за добро Србије и тако ће бити и даље”.

Оваква Динкићева „самосталност” у влади са стране често изгледа као вођење сопствене политике без освртања на коалиционе партнере, које уме да склизне и у опозиционо деловање – нарочито пред изборе. И то му се за ових десетак година колико је практично у континуитету део владајућих структура, осветило само једном – када је смењен с места првог постоктобарског гувернера централне банке.

Динкићево контрирање партнерима у власти, које некима делује као опозиционо, за Ђорђа Вукадиновића више представља понашање у стилу „апсолутне, суверене и недодирљиве” власти. „Једна је ствар да неко има идеје за које се залаже и од којих не одустаје, а друго је то да ли функционише у тиму или заправо само спроводи своју политику или своју вољу”, истиче он.

Из Динкићевог досадашњег наступа, према речима Вукадиновића, може се извући образац: буде у влади док има користи, док се не примакне њен крај, а онда пређе у „опозицију” тој влади а опет с позиције власти крене у предизборну кампању.

Оцењујући да у таквом понашању постоји континуитет и да, не само да није био санкционисан због тога, него је увек профитирао, Вукадиновић наводи да му „помало комично” делују изјаве ДСС-а како су они Динкића држали под контролом за време њихове владе. „Он је то, наиме, увек радио. Најмање у Ђинђићево време, мада је и ту показивао доста солистичких тонова. Мислим да је тек у Коштуничиној влади радио буквално шта је хтео.”

Раде Обрадовић, пак, истиче да је у Коштуничиној влади било мање дисонантних тонова, а више координације и сарадње: „Динкић има идеје, али о њима може да се полемише. Он је најупорнији и најистрајнији да наметне своја решења, а на онима с којима сарађује је да му то омогуће или не”.

Често се, међутим, дешава да партнери или противници попуштају и допуштају да Динкићева реч буде последња. Зашто?

„Делом зато што се некако чини да је неопходан, а делом због тога што његова тврдоглавост, упорност, одлучност да иде до краја, не обазирући се ни лево ни десно, углавном поколеба његове противнике. Пусте га или се повуку”, закључује Вукадиновић.

Будући да Динкић руководи економским секторима и да се најчешће у тој сфери и сукоби с коалиционим партнерима (као у случају ПДВ-а), да ли су његови потези мотивисани економским или политичким разлозима?

Економиста Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, сматра да Динкић најчешће наступа популистички и своју оцену поткрепљује његовим пројектима попут довођење „Фијата” („који никако да проради, а питање је када ће и хоће ли уопште прорадити”) или поделе акција („уместо 1.000 – пет евра”).

„Или, залагање за продају ’Телекома’, а с друге странке бацање тих пара у фирме које су губиташи, као што су РТБ ’Бор’ или ’Петрохемија-Неготин’… Према томе, основна одредница његовог деловања нису економски уџбеници и економска логика, него популизам. Рецимо, терање немачких инвеститора је чист популизам јер, с обзиром на имиџ који Немци уживају међу највећим бројем бирача, то вероватно код њих наилази на одобравање, мада је са економског становишта то катастрофална изјава. А што се тиче ПДВ-а, ту је у праву, ту економски разлози говоре њему у прилог”, истиче Прокопијевић.

То што, ипак, успева да се одржи на власти све ове године ,Прокопијевић објашњава интересом који је обједињавао све коалиционе владе од 2000. године, свеједно колико имају различите идеје око тога шта би требало радити и шта не треба радити – а то је интерес одржања власти.

Не може се, уз то, оспорити да Динкић уме да пронађе у правом тренутку добар начин да се одржи, било кроз политичке пројекте какав је Унија региона, које успешно претвара у државну политику, било кроз добар савез (као што је у садашњи парламентарни сазив ушао на листи ДС-а, обезбедивши и добру квоту за поделу мандата). Али, зашто се ових дана толико охрабрио да и премијера јавно демантује, а при том и прети да неће бити прве седнице Скупштине Србије на јесен уколико на њеном дневном реду не буде закон о враћању имовине локалној самоуправи, који је део његовог новог пројекта регионализације и децентрализације Србије?

„Вероватно су га резултати на последњим локалним изборима додатно охрабрили у том држању које иначе има. Он је био такав и кад је био у безизгледном положају. Показивао је одлучност, спремност и бескомпромисност чак и када је био политички клинички мртав, с рејтингом од један одсто”, каже Вукадиновић.

У Г17 плус, међутим, имају своје виђење лоших показатеља истраживања јавног мњења. „Истраживања пред изборе су често показивала да не прелазимо цензус, али то је било на основу телефонских анкета, када грађани не знају коме одговарају. Поред тога, увек смо имали антикампању у медијима. Тачно је да смо обећали да ће грађани добити више од акција, али вредност акција није зависила од нас. НИС је обезвређен и самим тим су пале акције. Али, показало се да наше резултате грађани знају да цене јер на локалним изборима увек прелазимо цензус (осим у Врбасу), а сада у Бору смо и победили. Када оду на биралишта, грађани размисле пре него што гласају”, истиче Жељко Ивањи.

Ивана Анојчић
Биљана Баковић