Фетиш девизног тржишта

Народна банке Србије (НБС), полемишући са владом, саопштава да се вредност динара одређује на тржишту и да НБС "не може и неће ићи против тржишних тенденција".

Банка у свом саопштењу даље каже да јој "није позната економска теорија, а још мање пракса, у свету по којој депресијација валуте повећава запосленост, ниво инвестиција предузећа, а тиме продуктивност и конкурентност".

Тешко је сложити се са наведеним тезама из саопштења НБС.

Прва теза о тржишном формирању курса формално јесте тачна. Међутим, сублимна импликација те тезе по којој је курс динара због тога реалан није одржива.

Данашњи курс динара није елементарна тржишна непогода већ сума свих чињења и нечињења НБС од краја 2000. године до сада. У његовој вредности кумулирани су сви промашаји и заблуде досадашње монетарне политике.

Историја "нове" НБС започиње крајем 2000. године. НБС је од тада до данас мењала своју политику и често ишла против тржишта. Девизни курс се користио и користи као тзв. монетарно сидро. То значи да НБС вештачки одржава вредност динара, чиме смањује увозне цене и тако курс користи као антиинфлациони инструмент. 

Дефицит текућег биланса за првих шест месеци ове године износи 1,35 милијарди долара и за 70 процената је већи него у истом периоду прошле године. Дефицит биланса робе и услуга је 2,89 милијарди долара и за 28 процената је већи него прошле године. У светлу поменутих бројева, немогуће је бранити тезу по којој је курс динара реалан, или неутралан. 

Основни генератор проблема у монетарној сфери, у овом тренутку, јесу банке и њихово задуживање у иностранству. Банкама се нема шта приговорити. Њихово је право да чине све како би повећале профит, као и да свог клијента цеде до последње паре – ако то клијент прихвата. Том процесу је и држава Србија пружила непотребну помоћ, деформишући  баш то тржиште "против чијих тенденција НБС сада неће и не може ићи".  Деформација, међутим, није јасно видљива.

Држава је дозволила банкама да у Србији претежно послују у страној валути. Тако је и официјелно успостављен двовалутни монетарни систем. Потискивањем динара ослабљена је и НБС и њена способност да води ефикасну монетарну политику. Важан инструмент монетарне политике – каматну стопу – доминантно одређују пословне банке, а не НБС, јер НБС није емисиона банка за евро.   

Логика тржишта почива не само на понуди и тражњи, већ и на антиципирању и управљању ризиком. Када банка клијенту одобри кредит чија се величина мења са променом курса динара, он не може знати колико ће бити његово стварно задужење. Како дужник не може калкулисати ризик пада динара, он се неопрезније задужује. На овај начин се директно подстиче кредитна експанзија, а тиме и притисак на цене.

Курсни ризици су увек везани за пословања са иностранством. Како грађани живе, зарађују и троше динаре у Србији, нема разлога да они прихватају валутни ризик. Када је сопствени валутни ризик превалила на дужника, банка може несметано да се задужује у иностранству и тржиште затрпава девизама, чиме се бесмислено јача динар и разара платни биланс. Ослобођена ризика, у амбијенту огромних камата стимулисана је да то и чини.

Када би банке пословале у динарима, тада би и стварна висина каматних стопа била видљива. Банке би морале да антиципирају кретања курса и инфлације и да за толико повећавају ионако енормне каматне стопе. Потенцијални дужник би тачније могао да утврди висину своје обавезе и одлучује о томе да ли ће се задужити. Пале би или каматне стопе, или би се смањила кредитна експанзија – највероватније и једно и друго.

Друга теза НБС јесте да депресирање курса не помаже расту запослености, расту конкурентности итд. Овај исказ се банци неопрезно отео.

Кина, на пример, свој феноменални раст базира управо на извозу који је подстакнут и потцењеном домаћом валутом. Упркос притиску Вашингтона и огромном девизном приливу, Кина држи фиксни курс јуана и још увек одолева захтевима да своју валуту ревалвира. 

Послератна монетарна историја Јапана протиче у перманентној борби против јачања јена. Снажни јен би угрозио јапански извоз, а домаће тржиште није довољно велико да апсорбује произведене вишкове робе. Ако би се смањила производња због отежаног извоза, трошкови по јединици производа би порасли, па би конкурентност Јапана драстично пала. 

И најпродуктивније светске привреде користе курс како би стимулисале извоз и дестимулисале увоз. Теза по којој курс не утиче ни на увоз, ни на извоз нетачна је – осим ако се Аргентина из деведесетих не сматра узором у вођењу монетарне политике.

Ceterum censeo – раст динара је погубан за Србију. НБС не може бити  пасивни посматрач девизног тржишта, мора прекинути са тржишном реториком и зауставити задуживање банака у иностранству. Ако то значи подизање стопе обавезне резерве за таква средства на 80 или 100 процената – нека тако буде. 

Финансијски консултант