Научни радник

Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине” (Интервју Б92, 19. јул 2010).

И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком? То је ипак увек била само нека конкретна наука, заправо, ,,уска научна дисциплина”, како је министар приметио. О науци као таквој и најпродуктивнији научник заправо не зна ништа, и због тога је најбоље да се крупне одлуке препусте искусним јавним радницима и визионарима опште праксе.

Међутим, чињенице показују да релевантно знање и искуство, иако није довољан итекако јесте потребан услов за доношење ваљаних судова и одлука. Заправо, стиче се утисак да министар науке не прави јасну разлику између озбиљног научног рада и знања и играња лабораторијском опремом или експонатима из природњачког музеја.

Примера ради, министар чврсто верује да научног прогреса и добре науке нема док наука не постане популарна у широким народним масама. Тако то раде у развијеним земљама попут Финске и САД, тврди министар, где ,,видимо да су наука и технолошке иновације централна тема дискусија не само у уским круговима већ и на телевизији, у новинама, и у породицама. Наука мора да постане „mainstream”. 

А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, као нпр. у Финској, о квазарима или функцији хипокампуса, вероватно је у школи. Јер, ,,када загребете дубље испод површине видите да се у предшколском и основном образовању науци не приступа на интерактиван, већ веома традиционалан начин. Зато се мора порадити на томе да школа не угаси природну радозналост деце за свет који нас окружује”.

Али то што се деца интересујуза свет који нас окружује не значи да се интересујуза научно знање, које представља екстремно сложену и неприступачну интерпретацију тог света. Разводњавање научних програма у циљу мотивације је врло ограниченог домета јер је сама природа научног знања таква да ће увек само мали број људи моћи и хтети да га савлада. Срећом, историјско искуство показује да је и то више него довољно. Велики научни прогрес у 19. веку десио се упркос масовној неписмености. А и дан-данас, преко 50 одстоАмериканаца не верује у еволуцију, па то САД ипак не спречава да буду међу лидерима у генетици и еволуционој биологији.

Традиционално изучавање науке у Србији имало је својих мањкавости, али је макар производило техничкипотковане стручњаке који су могли да држе корак са оштром међународном конкуренцијом. Претварање наставе науке у забаву може само да успори напредак оно мало деце са одговарајућим предиспозицијама, док ће остали од науке ионако побећи први пут кад схвате шта све треба да схвате и науче.

У складу са својим доживљајем науке, министар Ђелић обећава озбиљна улагања у Центар за промоцију науке (преко десет милиона евра, према неким вестима) и његове ,,мобилне јединице” које ће (а све ово у време паметних телефона и Интернета), по селима и градовима да разносе вести о најновијим научним достигнућима. Паралелно с тим, у општинама и градовима се ужурбано идентификују особе ,,које ће бити задужене да у тој локалној заједници промовишу економију знања”.

Дакле, креира се још једна привилегована класа разних координатора, организатора и менаџера, који не само да нису научници, већ са својим стратегијама и плановима најчешће представљају директну препреку научној слободи и аутономији. Неједан научник је искусио главобоље које стварају бесконачни слојеви надмене администрације на мисији креирања привида корисности и рада.

Циник би можда приметио да све ово и нема много везе са науком, већпредставља најобичнији покушај увећања сопственог бирократског феуда. Јавне трагове министрове вере у значај науке пре 2008. свакако није лако наћи.

А шта је са резултатима анкете на коју се министар позива да је показала да је две трећине научника задовољно спроведеним реформама? Па ништа, није научна. Анкета није извршена на случајном узорку научника, већ на учесницима скупа „Научна заједница за будућност Србије” где је, од очекиваних 3.500, њу попунило мање од 800 научника.

Доктор психологије, магистар статистике