Вежбање дисања у безваздушном простору

Ја­сми­на Не­шко­вић (1958), до­би­ла је на­гра­ду „Ра­до­је Та­тић” за нај­бо­љи пре­вод са шпан­ског и пор­ту­гал­ског је­зи­ка, за пре­вод књи­ге „Спо­ме­ник ки­се­о­ни­ку” (де­сет бра­зил­ских пе­сни­ка), ко­ју је об­ја­ви­ла из­да­вач­ка ку­ћа „Pa­i­de­ia” из Бе­о­гра­да. За­вр­ши­ла је сту­ди­је свет­ске књи­жев­но­сти у Бе­о­гра­ду, пре­во­ди­ла је са ита­ли­јан­ског, а по­след­њих го­ди­на пре­во­ди са пор­ту­гал­ског. До­бит­ник је на­гра­де „Ми­лош Н. Ђу­рић” за пре­вод збир­ке пе­са­ма Фер­нан­да Пе­сое „По­зна­ти стра­нац” и БИГЗ-ове на­гра­де за пре­вод ро­ма­на Жор­жа Ама­да „Ве­ли­ка за­се­да”.

На­слов књи­зи да­ли сте по пе­сми Вас­ка По­пе „Спо­ме­ник ки­се­о­ни­ку”, ко­ја је на­пи­са­на у Бра­зи­ли­ји 1987. го­ди­не. Ста­вља­те знак јед­на­ко­сти из­ме­ђу по­е­зи­је и ки­се­о­ни­ка?

На­слов књи­ге „по­зај­ми­ла сам” од Вас­ка По­пе, а ње­го­ву пе­сму, на­ста­лу при­ли­ком ње­го­ве пр­ве и је­ди­не по­се­те Бра­зи­лу, на­ве­ла сам на по­чет­ку, као мо­то и по­све­ту тој „ши­ро­ко­гру­дој зе­мљи”, из чи­јег је ср­ца, по ре­чи­ма на­шег ве­ли­ког пе­сни­ка, „из­ни­кло зе­ле­но­о­ко др­во жи­во­та”, др­во ко­је „ди­ше и та­ко хра­ни јед­ну ма­ло­крв­ну зве­зду”. И ма­да ће то мо­жда не­ки­ма зву­ча­ти уто­пи­стич­ки на­ив­но или ро­ман­ти­чар­ски ста­ро­мод­но, та сна­жна По­пи­на ме­та­фо­ра о ки­се­о­ни­ку, ко­ји је не­ви­дљив, а све­при­су­тан, и на­су­шно по­тре­бан сва­ком жи­вом ство­ре­њу на овој ане­мич­ној пла­не­ти, на ко­јој оп­ста­је­мо, упр­кос све­му, асо­ци­ра­ла ме је на по­е­зи­ју, ко­ја та­ко­ђе оп­ста­је, из­ван про­сто­ра и вре­ме­на, као је­дан уни­вер­зал­ни је­зик, ра­зу­мљив љу­ди­ма на свим ме­ри­ди­ја­ни­ма.

Реч је о пе­сни­ци­ма раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја, обра­зо­ва­ња, по­е­тич­ких опре­де­ље­ња. Шта им је за­јед­нич­ко, шта их спа­ја?

Бра­зил, та огром­на мно­го­људ­на зе­мља, пре­пу­на кон­тра­ста, где се ме­ша­ју ра­се и на­ци­је, ре­ли­ги­је и оби­ча­ји, ства­ра­ју­ћи јед­ну но­ву, „ме­ле­ску” и син­кре­тич­ку кул­ту­ру, ду­гу­је сво­је је­дин­ство, пре све­га, пор­ту­гал­ском је­зи­ку. По тој ана­ло­ги­ји, за­јед­нич­ки име­ни­тељ ко­ји по­ве­зу­је ових де­сет раз­ли­чи­тих пе­сни­ка, мо­жда би, нај­пре, био њи­хов ис­тан­чан слух за ме­ло­диј­ске и рит­мич­ке вред­но­сти ма­тер­њег је­зи­ка.

О бра­зил­ској књи­жев­но­сти го­во­ри се тек од XIX ве­ка. Ве­ли­ку уло­гу у ње­ном от­кри­ва­њу од­и­гра­ли су ро­ман­ти­ча­ри?

Ства­ра­ње са­мо­стал­не и са­мо­свој­не бра­зил­ске књи­жев­но­сти те­кло је упо­ре­до са сти­ца­њем по­ли­тич­ке не­за­ви­сно­сти зе­мље, а ро­ман­ти­ча­ри су нај­ви­ше до­при­не­ли кул­тур­ној афир­ма­ци­ји бра­зил­ске на­ци­је, на­сто­је­ћи да оцр­та­ју ону осо­бе­ну бо­ју ко­же и ду­ха, ко­ја Бра­зил­це раз­ли­ку­је од свих дру­гих на­ро­да све­та.

Пре­лом­ни тре­ну­так је 1922. го­ди­на ка­да су мла­ди пе­сни­ци, у Сао Па­у­лу, ор­га­ни­зо­ва­ли „Не­де­љу мо­дер­не умет­но­сти”. Шта се та­да до­го­ди­ло?

Осла­ња­ју­ћи се на ро­ман­ти­чар­ско на­сле­ђе, мо­дер­ни­сти из Сао Па­у­ла, обе­ле­жа­ва­ју­ћи сто­го­ди­шњи­цу про­гла­ше­ња по­ли­тич­ке не­за­ви­сно­сти Бра­зи­ла, про­кла­мо­ва­ли су не­за­ви­сност бра­зил­ске књи­жев­но­сти од свих ути­ца­ја и обра­за­ца ко­је су сто­ле­ћи­ма уво­зи­ли из Евро­пе. И као што су се ро­ман­ти­ча­ри за­ла­га­ли за уки­да­ње роп­ства, мо­дер­ни­сти су се бо­ри­ли, и из­бо­ри­ли, про­тив свих ви­до­ва ду­хов­ног ко­ло­ни­ја­ли­зма.

Тај умет­нич­ки по­крет, по сво­јим зах­те­ви­ма, сли­чан је на­шим зе­ни­ти­сти­ма?

Сви та­ко­зва­ни аван­гард­ни књи­жев­ни по­кре­ти на­ста­ли су из слич­них по­бу­да и са слич­ним на­ме­ра­ма, али, за раз­ли­ку од на­ших зе­ни­ти­ста, чи­је је за­ла­га­ње за „бал­ка­ни­за­ци­ју Евро­пе” оста­ло без ши­рих од­је­ка, бра­зил­ски мо­дер­ни­сти су оства­ри­ли свој про­грам „бра­зи­ли­за­ци­је” на­ци­о­нал­не књи­жев­но­сти, ко­ја је тре­ба­ло на­род­ним је­зи­ком да про­го­во­ри о бра­зил­ској ствар­но­сти и под­стак­не про­цват свих књи­жев­них жан­ро­ва у ли­те­ра­ту­ри сво­је зе­мље.

Нај­зна­чај­ни­ја бра­зил­ска пе­сни­ки­ња је Се­си­ли­ја Меј­ре­лес. Шта ка­рак­те­ри­ше ње­ну по­е­зи­ју?

Пр­во ме­сто у овом ан­то­ло­гиј­ском из­бо­ру из бра­зил­ске по­е­зи­је XX ве­ка за­у­зи­ма Се­си­ли­ја Меј­ре­лес (1901–1964), а оно јој при­па­да, не са­мо по да­ту­му ро­ђе­ња, већ пре све­га по осо­бе­ном и не­по­но­вљи­вом пе­снич­ком ру­ко­пи­су ко­ји је не­мо­гу­ће опо­на­ша­ти и ко­ји јој је обез­бе­дио атри­бут нај­ве­ће бра­зил­ске пе­сни­ки­ње свих вре­ме­на. Ин­тро­спек­ци­ја, јед­на го­то­во мо­на­шка ду­хов­на ди­сци­пли­на, ве­жба­ње ди­са­ња у без­ва­зду­шном про­сто­ру са­мо­ће, те­жња ка ап­со­лут­ном, а у тех­нич­ком сми­слу са­вр­ше­но вла­да­ње нај­ра­зли­чи­ти­јим из­ра­зи­ма, ка­ко сло­бод­ним сти­хом та­ко и ро­ман­сом, и нај­тра­ди­ци­о­нал­ни­јом, по мно­ги­ма нај­те­жом, пе­снич­ком фор­мом као што је со­нет, не­ке су од основ­них од­ли­ка ње­не по­е­зи­је, флу­ид­не и про­зир­не као су­за јед­ног про­чи­шће­ног бо­ла.

Нај­о­ри­ги­нал­ни­ји пе­сник је Му­ри­ло Мен­дес. Чи­ме се из­дво­јио од оста­лих?

За раз­ли­ку од ве­ћи­не пе­сни­ка из ове ан­то­ло­ги­је, чи­ја је по­е­зи­ја ко­му­ни­ка­тив­на, флу­ид­на и тран­спа­рент­на, Му­ри­ло Мен­дес, во­ђен по­ма­ло би­зар­ном има­ги­на­ци­јом и из­о­штре­ним сми­слом за ху­мор, ве­што спа­ја про­зни и лир­ски дис­курс, ко­ло­кви­јал­ни го­вор и ви­со­ко­пар­ну уче­ност, ја­сно­ћу и хер­ме­тич­ност. Као ва­тре­ни по­бор­ник ка­то­ли­чан­ства, ба­вио се пре­те­жно ре­ли­ги­о­зним те­ма­ма, али је имао осо­бе­не по­гле­де на не­ка од нај­бит­ни­јих пи­та­ња хри­шћан­ства, па је ње­го­ве сим­бо­ле, сли­ке и асо­ци­ја­ци­је по­не­кад те­шко раз­у­ме­ти и ту­ма­чи­ти.

Нај­по­зна­ти­ји и нај­пре­во­ђе­ни­ји би­ли су, ме­ђу­тим, Кар­лос Дру­монд де Ан­дра­де и Ви­ни­си­јус де Мо­ра­ис?

Раз­ло­зи њи­хо­ве ме­ђу­на­род­не сла­ве пот­пу­но су раз­ли­чи­ти. Дру­монд де Ан­дра­де пи­ше о сит­ним и про­ла­зним ства­ри­ма људ­ске сва­ко­дне­ви­це ко­ја је сву­да иста, али се ба­ви и ве­ли­ким и ве­чи­тим ме­та­фи­зич­ким пи­та­њи­ма, ко­ја су од­вај­ка­да за­о­ку­пља­ла фи­ло­зо­фе и умет­ни­ке ши­ром све­та. Ви­ни­си­јус де Мо­ра­ис нај­ви­ше је по­знат по сво­јим љу­бав­ним пе­сма­ма ко­је се че­сто из­во­де уз му­зи­ку у рит­му сам­бе и бо­са но­ве, а ње­го­ва по­е­зи­ја, рас­ка­ла­шна и не­жна, а кат­кад и на­мер­но фри­вол­на, ра­зу­мљи­ва је и бли­ска нај­ши­рим сло­је­ви­ма чи­та­лач­ке пу­бли­ке.

Жо­зе Са­ра­ма­го је сма­трао да је нај­ве­ћи пе­сник пор­ту­гал­ског је­зи­ка Жо­ао Ка­брал де Ме­ло Не­то. Шта га је оп­чи­ни­ло код овог пе­сни­ка?

По за­ко­ну срод­но­сти, Са­ра­ма­го је код овог, две го­ди­не ста­ри­јег бра­зил­ског пе­сни­ка, с ко­јим га је ве­зи­ва­ло и ду­го­го­ди­шње ин­тим­но при­ја­тељ­ство, нај­ви­ше це­нио лу­цид­ност и про­ниц­љи­вост, ди­ве­ћи се ње­го­вој ду­бо­кој ве­дри­ни „ка­кву мо­же има­ти са­мо не­ко ко је ус­пео да пре­ко свих жи­вот­них ја­да и бо­ли ус­по­ста­ви мир са са­мим со­бом”.

О че­му пе­ва­ју пе­сни­ци нај­мла­ђе ге­не­ра­ци­је?

Мла­ди бра­зил­ски пе­сни­ци, као и њи­хо­ви вр­шња­ци у мно­гим дру­гим зе­мља­ма, че­сто су за­о­ку­пље­ни са­мом при­ро­дом пе­снич­ког чи­на и ис­пи­ти­ва­њем „но­си­во­сти” је­зич­ког из­ра­за. Али, не­ка пот­пу­ни­ји од­го­вор на ово пи­та­ње са­че­ка сле­де­ћу ан­то­ло­ги­ју ко­ју већ по­ла­ко при­пре­мам, и ко­ју ће отво­ри­ти по­е­зи­ја Мар­ка Лу­ке­зи­ја (1963), пе­сни­ка ко­ји је не­дав­но био гост на­шег гра­да.

Зо­ран Ра­ди­са­вље­вић