Шта је истина у саветодавном мишљењу

Србија је поднела на усвајање Генералној скупштини УН предлог резолуције у којој се, између осталог, каже „да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије”, да „једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања”, те да се позивају „стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога”. Има оних који сматрају да ово није мудар политички потез, јер би нам евентуални нови политички неуспех избацио из руку и последњи адут у борби за очување Косова. Има, међутим, и оних који сматрају да овакав потез Србије представља њено упорно одбијање да се суочи са истином, коју је зацементирало недавно саветодавно мишљење Међународног суда правде. Али, шта је истина у вези са тим мишљењем?

Једна од ствари коју настојим да објасним студентима прве године права јесте да се истина у праву често не поклапа са истином у животу. Ова прва је омеђена унапред утврђеним процедуралним и материјалним правилима и утолико је уобичајено да се на крају једног судског процеса каже да је под тим и тим фактичким и правним условима, суд нашао да ствари стоје тако и тако. Шира, неправничка јавност, по правилу, има грдних проблема да прихвати да је, рецимо, један осведочени криминалац пуштен на слободу, јер су кључни докази против њега прибављени на правно недозвољен начин. Напросто, тврдња да је то лице у погледу одређене оптужбе невино, која ће се у праву сматрати истинитом, у стварном животу ће најчешће бити одбачена као својеврсно ругло правде. Због тога све најважније судске инстанце у свету воде помно рачуна о свом односу према масовним медијима и јавном мњењу, настојећи да, колико год је то могуће, амортизују негативне ефекте неких јавно непопуларних одлука. Судови, ипак, не постоје да би доносили одлуке које ће се пошто-пото свидети јавном мњењу.

Ни недељу дана након саветодавног мишљења Међународног суда правде не могу се отети утиску да оно као да је писано са само једним циљем – да сви светски медији могу одмах да објаве ту једну реченицу: декларација о независности Косова од 17. фебруара 2008. године није у супротности са међународним правом. Суд је морао знати да ће таква одлука снажно политички одјекнути и да ће сви, брже-боље, из ње извући консеквентне политичке закључке – да је то победа косовских Албанаца и најмоћнијих западних земаља који су Косово признали као независну државу, а да је на Србији, као пораженој страни, да се коначно помири са реалношћу. Суд је, надаље, морао рачунати и да ће многи лицитирати са могућим политичким импликацијама овог мишљења по бројне регионе у свету у којима постоје активни сецесионистички покрети.

За све оне, међутим, који би били спремни да олако критикују саветодавно мишљење на основу ове хитро обликоване политичке истине, суд има спремне правне одговоре. Суд на више места понавља да се од њега једино тражило да одговори да ли је декларација о независности у складу са међународним правом, а не да одлучи „о правним последицама такве декларације”, нити да утврди „да ли је Косово стекло статус државности”, нити да ли је признање Косова од стране других држава правно валидно (пар. 51). Суд, такође, налази да је „у потпуности могуће” да једнострана декларација о независности не буде у супротности са међународним правом, а да то „нужно не конституише и вршење права које она додељује” (пар. 56). Најзад, суд је изричито нагласио и да питања да ли је Косово имало право да створи независну државу на основу права на самоопредељење или као облик накнаде за изложеност тешким облицима неправде (тзв. ремедијална теорија сецесије) „излазе изван оквира питања које је поставила Генерална скупштина” (пар. 83).

Дакле, многе тврдње у вези са саветодавним мишљењем, које се у локалним или глобалној политичкој арени представљају као истините, не би прошле тест истинитости као правне тврдње. Међутим, питање је какве користи од тога има држава Србија. Јер, као у оној познатој метафори о јастуку баченом са врха небодера, српска дипломатија је сада приморана да хитно враћа расуто перје, доказујући понаособ државама које до сада нису признале Косово да оно што је медијски лансирано као политичка истина нема и своје правно утемељење. Дискутабилно је, међутим, колико ће у томе заиста бити успешна.

Рекло би се, у том смислу, да формулације у поднетом предлогу декларације настоје како да оставе довољно политичког простора да за њега гласа што шири круг држава тако и да нагласе неке од напред поменутих правних истина из саветодавног мишљења. Ипак, оно што сада дипломатија мора да уради у процесу лобирања јесте да нека од правних питања која је суд свесно заобишао представи у политички најповољнијем светлу по државу Србију. На пример, ако је суд утврдио да је једнострана декларација само „покушај да се одреди коначан статус Косова” (пар. 114), да увери своје саговорнике да се, генерално гледано, једностраним актима не могу окончавати режими привремене управе под окриљем УН. Укратко, пошто увери своје саговорнике да централна политичка тврдња која је у медијима етаблирана као истина нема снагу правне истине, Србија мора да неке тек могуће правне истине из саветодавног мишљења преформулише у одбрањиве политичке тврдње, које би уз подршку у Генералној скупштини, могле да задобију статус неке нове истине – нпр. да су обновљени статусни преговори једини пут да се дође до трајног политичког решења за Косово. Овај задатак није нимало лак, поготово у времену над којим као да се наткрилило оно Пилатовско питање: шта је (уосталом) истина?

Ванредни професор на Правном факултету БУ