Жал за јед­но­у­мљем

У тренутку објављивања овога текста, први учесници већ пристижу на међународну конференцију „Универзална декларација – 60 година касније”, која се 27. и 28. септембра одржава на Правном факултету у Београду. Намера нам је била да у години прославе 200 година Универзитета у Београду њен стожерни факултет истовремено обележи и шест деценија најзначајнијег међународног правног инструмента за заштиту људских права. Иако је иницијална идеја била да то буде догађај од значаја у регионалним размерама, испоставило се да му је, с обзиром на листу учесника и значај тема које се обрађују, мало равних у ширим европским оквирима. Између осталих, у раду конференције учествују и Јан Браунли, један од водећих стручњака из области међународног јавног права, и Патрик Торнбери, један од најбољих познавалаца проблематике мањинских права. Конференција се одржава у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а у Србији, Канцеларијом УН у Србији и немачком Фондацијом за међународну правну сарадњу.

Парадоксално, управо у време припрема за овај велики међународни скуп, наша јавност се бави списом Хелсиншког одбора за људска права, који претендује да буде годишњи извештај о стању људских права у Србији, у којем се Правни факултет у Београду апострофира као „најзначајније академско упориште српског националистичког пројекта” (стр. 66) и самим тим непријатељ развитка културе људских и мањинских права у Србији. За разлику од најеминентнијих међународних невладиних организација, какве су „Freedom House”, „Amnesty International” или „Human Rights Watch”, које у својим извештајима о људским правима следе извесне методолошке обрасце (нпр. посебна обрада стања политичких права и осталих грађанских слобода или фокусирање на права одређених категорија становништва – деце, жена, мањина итд.), Хелсиншки одбор нуди спис чији сами поднаслови – Нове елите и национална идеологија, Профилисање антиевропске опције, Русификација Србије, Ефекат независности Косова на политичку сцену Србије, БиХ као талац Београда итд. – довољно показују праву тему овога „извештаја”. Тема, свакако, није стање људских и мањинских права у Србији, већ су то, ни мање ни више, смернице за преображај националне свести српског народа. Будући да сам народ, као ни малобројна правоверна интелектуална елита Србије то нису у стању да учине, прва препорука Хелсиншког одбора међународној заједници јесте да „она сада мора озбиљно да се позабави не само обуздавањем деструктивне експанзије владајуће српске елите, него и подстицањем оздрављења друштва и променом вредносног система једне архаичне творевине, која не може да се конституише као модерна држава” (стр. 11).

Извор „деструктивности” на Универзитету у Београду је Правни факултет и педесетак поименце набројаних наставника и сарадника (од којих неки већ дуго нису међу живима!), који се проглашавају „антихашким лобијем”. Тако, однос према Хашком трибуналу – за који ће сваки пристојно образован правник рећи да је у правном смислу дефектан, а сваки објективан аналитичар да својим досадашњим деловањем не доприноси самопрокламованом политичком циљу регионалног помирења и транзиционе правде – постаје ултимативна мера нечије привржености људским правима. У том смислу, препоручује се да предавања и вежбе поменутих наставника треба надзирати, а уз то треба предузети и „цензуру уџбеника који се покажу неадекватним у смислу писања историје из визуре оправдавања српских злочина”. Тако, спис Хелсиншког одбора постаје по много чему јединствен „извештај о стању људских права”, у којем се свесрдно позива на гажење слободе мишљења и јавног изражавања, на гушење слободе научног и стручног рада и на затирање аутономије универзитета.

Потписник ових редова нема никакав проблем што се нашао с ону страну правоверне елите којој припада једна таква интелектуална и морална громада, каква је гђа Соња Бисерко, која се „сетила” људских права у зрелим годинама и, зачудо, тек са сломом једнопартијског, недемократског и антилибералног система. Међутим, чињеница да се неко ко је иницирао организацију поменуте конференције; ко је објавио немали број радова у земљи и иностранству на тему културе људских и мањинских права; чија је докторска теза посвећена афирмацији политичке теорије мултикултурализма; ко ће од летњег семестра 2009. године држати курс из Мањинских права на Правном факултету; ко је у својству продекана за науку организовао неколико студијских посета наших студената том и таквом Хашком трибуналу, налази на листи непријатеља људских и мањинских права илустративно говори о правој природи овога списа.

У нашој историји нису непознати написи који су се врло критички односили према превлађујућим карактеристикама српског националног етоса и његове интелектуалне елите. Довољно је подсетити се огледа Слободана Јовановића О културном обрасцу, где скицира тип „полуинтелектуалца”, као категорије која доминира нашим јавним животом или на књигу „Карактерологија Југословена”, Владимира Дворниковића, где аутор говори да у политичком животу наших људи има „мало прелазних нијанси између упорног и страсног партизанства и тупе апатије”. Оно што је, међутим, идеја водиља ових аутора јесте да и онда када износе критике, они показују приврженост народу из којег су потекли и држави у којој су рођени. Потпуно сам, у том смислу, уверен да су се анонимни аутори списа Хелсиншког одбора руководили дијаметрално супротним побудама.

Ванредни професор Правног 
факултета у Београду