Žal za jed­no­u­mljem

U trenutku objavljivanja ovoga teksta, prvi učesnici već pristižu na međunarodnu konferenciju „Univerzalna deklaracija – 60 godina kasnije”, koja se 27. i 28. septembra održava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Namera nam je bila da u godini proslave 200 godina Univerziteta u Beogradu njen stožerni fakultet istovremeno obeleži i šest decenija najznačajnijeg međunarodnog pravnog instrumenta za zaštitu ljudskih prava. Iako je inicijalna ideja bila da to bude događaj od značaja u regionalnim razmerama, ispostavilo se da mu je, s obzirom na listu učesnika i značaj tema koje se obrađuju, malo ravnih u širim evropskim okvirima. Između ostalih, u radu konferencije učestvuju i Jan Braunli, jedan od vodećih stručnjaka iz oblasti međunarodnog javnog prava, i Patrik Tornberi, jedan od najboljih poznavalaca problematike manjinskih prava. Konferencija se održava u saradnji sa Misijom OEBS-a u Srbiji, Kancelarijom UN u Srbiji i nemačkom Fondacijom za međunarodnu pravnu saradnju.

Paradoksalno, upravo u vreme priprema za ovaj veliki međunarodni skup, naša javnost se bavi spisom Helsinškog odbora za ljudska prava, koji pretenduje da bude godišnji izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji, u kojem se Pravni fakultet u Beogradu apostrofira kao „najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta” (str. 66) i samim tim neprijatelj razvitka kulture ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Za razliku od najeminentnijih međunarodnih nevladinih organizacija, kakve su „Freedom House”, „Amnesty International” ili „Human Rights Watch”, koje u svojim izveštajima o ljudskim pravima slede izvesne metodološke obrasce (npr. posebna obrada stanja političkih prava i ostalih građanskih sloboda ili fokusiranje na prava određenih kategorija stanovništva – dece, žena, manjina itd.), Helsinški odbor nudi spis čiji sami podnaslovi – Nove elite i nacionalna ideologija, Profilisanje antievropske opcije, Rusifikacija Srbije, Efekat nezavisnosti Kosova na političku scenu Srbije, BiH kao talac Beograda itd. – dovoljno pokazuju pravu temu ovoga „izveštaja”. Tema, svakako, nije stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji, već su to, ni manje ni više, smernice za preobražaj nacionalne svesti srpskog naroda. Budući da sam narod, kao ni malobrojna pravoverna intelektualna elita Srbije to nisu u stanju da učine, prva preporuka Helsinškog odbora međunarodnoj zajednici jeste da „ona sada mora ozbiljno da se pozabavi ne samo obuzdavanjem destruktivne ekspanzije vladajuće srpske elite, nego i podsticanjem ozdravljenja društva i promenom vrednosnog sistema jedne arhaične tvorevine, koja ne može da se konstituiše kao moderna država” (str. 11).

Izvor „destruktivnosti” na Univerzitetu u Beogradu je Pravni fakultet i pedesetak poimence nabrojanih nastavnika i saradnika (od kojih neki već dugo nisu među živima!), koji se proglašavaju „antihaškim lobijem”. Tako, odnos prema Haškom tribunalu – za koji će svaki pristojno obrazovan pravnik reći da je u pravnom smislu defektan, a svaki objektivan analitičar da svojim dosadašnjim delovanjem ne doprinosi samoproklamovanom političkom cilju regionalnog pomirenja i tranzicione pravde – postaje ultimativna mera nečije privrženosti ljudskim pravima. U tom smislu, preporučuje se da predavanja i vežbe pomenutih nastavnika treba nadzirati, a uz to treba preduzeti i „cenzuru udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdavanja srpskih zločina”. Tako, spis Helsinškog odbora postaje po mnogo čemu jedinstven „izveštaj o stanju ljudskih prava”, u kojem se svesrdno poziva na gaženje slobode mišljenja i javnog izražavanja, na gušenje slobode naučnog i stručnog rada i na zatiranje autonomije univerziteta.

Potpisnik ovih redova nema nikakav problem što se našao s onu stranu pravoverne elite kojoj pripada jedna takva intelektualna i moralna gromada, kakva je gđa Sonja Biserko, koja se „setila” ljudskih prava u zrelim godinama i, začudo, tek sa slomom jednopartijskog, nedemokratskog i antiliberalnog sistema. Međutim, činjenica da se neko ko je inicirao organizaciju pomenute konferencije; ko je objavio nemali broj radova u zemlji i inostranstvu na temu kulture ljudskih i manjinskih prava; čija je doktorska teza posvećena afirmaciji političke teorije multikulturalizma; ko će od letnjeg semestra 2009. godine držati kurs iz Manjinskih prava na Pravnom fakultetu; ko je u svojstvu prodekana za nauku organizovao nekoliko studijskih poseta naših studenata tom i takvom Haškom tribunalu, nalazi na listi neprijatelja ljudskih i manjinskih prava ilustrativno govori o pravoj prirodi ovoga spisa.

U našoj istoriji nisu nepoznati napisi koji su se vrlo kritički odnosili prema prevlađujućim karakteristikama srpskog nacionalnog etosa i njegove intelektualne elite. Dovoljno je podsetiti se ogleda Slobodana Jovanovića O kulturnom obrascu, gde skicira tip „poluintelektualca”, kao kategorije koja dominira našim javnim životom ili na knjigu „Karakterologija Jugoslovena”, Vladimira Dvornikovića, gde autor govori da u političkom životu naših ljudi ima „malo prelaznih nijansi između upornog i strasnog partizanstva i tupe apatije”. Ono što je, međutim, ideja vodilja ovih autora jeste da i onda kada iznose kritike, oni pokazuju privrženost narodu iz kojeg su potekli i državi u kojoj su rođeni. Potpuno sam, u tom smislu, uveren da su se anonimni autori spisa Helsinškog odbora rukovodili dijametralno suprotnim pobudama.

Vanredni profesor Pravnog 
fakulteta u Beogradu