Забавно играње знањем

Пре неко вече у „Слагалици” једно од питања за такмичаре гласило је: „С ким ће се у Д групи на Светском првенству у Јужноафричкој Републици састати фудбалери Србије”. Пошто је већ свима добро познато с ким се играло и како се тамо прошло, јасно је да је на екрану била репризна емисија популарног квиза. Не само мушкарци који, уз одређено пиво, „знају зашто”, него зна и цела нација јер је помно пролазила кроз прво разочарање после пораза од Гане, па узлет наде након победе над Немачком и завршну тугу кад је Аустралија избацила „орлове” из даљег такмичења.

Но да није овог детаља, не би се дало лако приметити да „Слагалица”, као уосталом и толики други на РТС-у, летњу сезону испуњава понављањем ранијих издања и претходних циклуса. У њој је свака емисија забавна прилика за поновно играње знањем, а ако се понеко питање препозна а тачан одговор на њега памти, то је само знак да се уз овај квиз у међувремену нешто научило.

Својим садржајем који обухвата општу културу, својим динамичним рубрикама које захтевају мозгање али и спретност и брзину, својом формом која је прецизна и кратка и својом учесталошћу која подразумева свакодневно емитовање „Слагалица” стиче особита својства. Она не само да рачуна на гледаоца који, пратећи такмичаре, постаје трећи играч–погађач, него и на оног који је спреман да слуша, памти и учи.

„Слагалица” је међу рекордерима дуговечности. Траје већ деценију и то зато што је добро постаљен основни концепт остао непромењен а мењали су се детаљи, таман колико треба – новим играма, освеженим амбијентом, осавремењеном опремом. По свему судећи, непроменљива ће бити и Милка Цанић. Како је неко ко изговара само једно и увек исто „Добро вече” освојио толике симпатије и постао толико омиљен у публици тема је за тумаче јавних феномена. Чињеница је да госпођа супервизор и две девојке водитељке, Марија Вељковић и Данијела Пантић, пријају и учесницима и гледаоцима. Стварају атмосферу одомаћености, присности и удобности, пријатељског дружења и надметања без имало суревњивости.

При толиком ангажману, ауторима се могу опростити повремена сувише ускостручна питања или превелика слобода у асоцирању, водитељкама заиста ретки тренуци пада концентрације или несклад у „модним комбинацијама”, реализаторима минимални застоји или непрецизности у поклапању речи и слике. Али то су заиста само ситнице „Слагалице”. За већину поклоника она је савршена толико да их претвара у своје зависнике.