Откривач тајни

Џулијан Асанж се у свом послу руководи једним једноставним правилом: уколико желите да ваше тајне остану тајне, немојте их – откривати. Уз поменуто иде и схватање, да тајне и нема смисла откривати, ако се о тим открићима не обавести што више људи. У том смислу, моћније алатке од интернета, једноставно, нема. То је Асанжу и дало идеју да на светској комуникационој мрежи покрене страницу „Викиликс“ („WikiLeaks“) на којој, заједно са својим сарадницима, настоји да обелодани оно што је скривено од очију и ушију јавности, а о чему та јавност има право, и мора, све да зна.

Када је пре неколико дана на страницама три угледна светска листа – америчког „Њујорк тајмса“, британског „Гардијана“ и немачког „Шпигла“ – осванула прича о мрачном деловању војске САД и НАТО у Авганистану и Пакистану, срочена на основу чак 92.000 страница докумената на којима стоји печат „строго поверљиво“, свет се нашао у шоку. Ту је било све: ко ратује, зашто ратује, ко гине, ко страда... Једино чега у мору докумената није било јесте одговор на питање: у чије име, докле, и чему све то?

Како се испоставило, тајне документе је Асанжу доставио један бивши амерички обавештајац који је службовао у Ираку и био одлично упућен у технологију размене и чувања информација. Ипак, Асанж се није залетео. Добијене податке доставио је редакцијама три горе поменута листа, оставио им довољно времена да све „прежваћу“ и заједнички, у истом дану, крену у јавност. Ефекат је био разоран, а бес који су исказали званичници у Вашингтону, Кабулу, Исламабаду... јасно је казивао да је прича погодила у сам центар. Са свих страна кренуле су оптужбе за издају, за помоћ терористима, за угрожавање живота војника коалиције, локалних информатора... Уследиле су и отворене претње. Из Вашингтона је Асанжу дојављено да не долази на северноамерички континент јер му следи хапшење...

Џулијан Пол Асанж, Аустралијанац, рођен је 1971. Студирао је физику и математику, потом је био хакер и програмер да би се 2006. скрасио на месту главног уредника „Викиликса“. Наклоност коју гаји према егзактним нукама, како сам каже, покушао је да преточи у новинарство. А шта је у новинарству егзактније од проницања у скривено. И сам назив „Викиликс“ представља симбиозу два егзактна појма: „Википедија“ што је назив за најотворенију енциклопедију на интернету, и „ликс“ (leaks), што у сленгу означава „цурење“, односно одавање тајних информација.

Руководећи се начелом о обавезном откривању тајни Асанж је пре неколико месеци на интернет поставио филм у којем је забележено како амерички маринци у Ираку, пуцајући из хеликоптера, убијају групу Ирачана који за њих ни на који начин нису представљали претњу. Ипак, најпоразније у овом филму било је уживање Американаца док су пуцали на недужне људе и убијали их. Као да су пуцали у папирнате мете...

Већ тада Асанж је постао непожељан за америчку администрацију. Са 92.000 новооткривених докумената постао је – мета.

Слободан Самарџија