Стара школа

У недељу је Србија освојила Светски куп у ватерполу у Орадеи (Румунија). У Нишу, 18. јула, Србија је победила у Светској лиги за ватерполисте. Прошле године, у Риму, Србија је постала светски првак у ватерполу.

Какво је то чудо?

У целој нашој земљи има ватерполо клубова колико и фудбалских у општинској лиги. У најјачој лиги имамо само шест клубова.

О томе у каквом су нам стању базени, колико су нам јаке лиге, како је с парама вероватно не треба да се троше речи. И неупућени у ватерполо су довољно упућени у опште стање.

Када би се те објективне околности поређале и када би се само на основу њих процењивало Србија би била далеко иза Италије, Шпаније, Немачке, Француске, САД, Аустралије и да не набрајамо ко све од нас реално има боље могућности. Укључујући и море, што не мора да буде пресудно, али само по себи поспешује развој тог спорта.

Решење, очигледно, лежи у ономе што није објекат, него субјекат, дакле у људима. На страну што Светска лига и Светски куп нису такмичења по снази једнака олимпијским играма, светском или европском првенству, али, опет, нешто казује и то што су финалисти били из бивше Југославије. У Нишу је наша репрезентација победила Црну Гору, званичног европског првака, а у Орадеи Хрватску, бившег светског шампиона.

Тајна успеха лежи у старој, југословенској школи. Она је толико добра, да плодове доносе и изданци изникли из њених корена.

Да је репрезентација јединствена, југословенска, па бисмо се дивили успесима ватерполиста, а камоли у овим околностима какве су сада код нас. На срећу, знање је сачувано, а садашњи руководиоци и тренери то према својим могућностима и околностима обогаћују.

Ватерполо је спорт у коме невиђен успех може да се постигне стручним радом, јер вода није природна средина за човека. Дакле, ту је све на учитељима, од тога да се научи пливање, па касније до разних играчких финеса. Кад за некога кажемо да је рођен брз, снажан, висок, издржљив, и томе слично, то важи за делатност на копну, кад скочи у воду те урођене предности не значе му готово ништа. На пример, брз тркач не значи и брз пливач.

У ватерполу нешколовани играчи не могу да стигну у А репрезентацију. То није догма, него животна стварност.

А кад се дође до такмичења, онда постоји само један задатак – прво место. Дабоме, не може до њега увек да се стигне, али другачије се игра кад се зна какав је циљ, а друга је прича кад и у свести и у подсвести стоји оно неодређено „да стигнемо што даље”, па после може да се тумачи и овако и онако.

Није исто ни кад се освоји медаља. То је најсликовитије описао покојни ватерполо мудрац Влахо Орлић. На Олимпијским играма у Москви 1980. наши ватерполисти су се радовали, иако су изгубили последњу утакмицу. Радост су објаснили тиме што је освојена сребрна медаља. Али, то је погрешно, како је виспрено запазио Орлић, јер сребро је освојено још јуче, а данас је изгубљено злато. Е, ватерполисти се сада не радују претерано ни злату, јер чим га добију, то је већ прошлост, а они морају да се спремају за оно сутра. У овом случају то је Европско првенство у Загребу (29. август – 11. септембар).

И. Цветковић