Мук на сахрани Илије Коларца

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: први пут када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина”. Овим речима Иве Андрића почиње монографија „Задужбина и задужбинарство у традицији српског народа” аутора Гордане Гордић. Ова недавно објављена књига издата је са намером да подсети јавност да су задужбине једна од најстаријих друштвених институција у српству и да је стављање у употребу приватног богатства ради испуњења општих интереса дугорочни циљ сваког појединца, пише у уводу књиге издавач, Српски пословни клуб „Привредник”.

Задужбинарство у Србији помиње се још у Душановом законику, а правно је уређено законима из 1897, 1912, 1930, 1972. и 1989. године. Одредницу о задужбинарству унео је и Вук Караџић у Српски рјечник.

– Највећа је задужбина начинити манастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на какој води или преко баре, калдрму по рђаву путу, воду довести и начинити близу пута, усадити или накаламити боћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести (и ово се каже чинити и учинити задужбину) – пише у Српском рјечнику.

У средњем веку, цркве су биле најчешћи вид задужбинарства. Стефан Дечански овако је објаснио градњу Високих Дечана: „Треба да учиним и неки богоугодни спомен у животу мојем, не би ли какву добру реч стекао после разлучења ми од овога сујетнога живота.” Најпознатије задужбине манастири су, бележи Гордана Гордић, Студеница (Стефан Немања), Жича (Стефан Немањић), Милешева (Владислав Немањић), Лазарица (кнез Лазар), Свети Архангел (цар Душан) и други.

Задужбинарство код Срба најмање је било заступљено у време турске и аустријске владавине. Ипак, Турци су подизали задужбине, а из периода њихове владавине остало је много чесама, безистана, мостова и сличних грађевина. Најчувенији је, свакако, мост у Вишеграду, великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Крајем 19. и почетком 20. века задужбинарство почиње да се развија, па је при Министарству просвете Србије отворено Задужбинско одељење, да би достигло врхунац у краљевини Југославији, пише Гордана Гордић.

Први фонд, са капиталом од 250 дуката основали су војвода Тома Вучић Перишић и Илија Милосављевић Коларац 1857. године, као помен страдалима од 1804 до 1815. године. Поред Коларца, српско задужбинарство тог времена обележио је и Миша Анастасијевић (1803-1885), који је уз кнеза Милоша био најбогатији Србин 19. века.

Миша Анастасијевић је био у кнежевој служби као дунавски капетан. Имао је пет кћери, све удате за најистакнутије Србе оног времена, а једна од њих била је удата за вождовог унука Ђорђа Карађорђевића. Капетан Миша подигао је зграду „свом отечеству” 1863. године. Ту су биле смештене најважније културно-просветне установе ондашње Србије: гимназија, Велика школа, Министарство просвете, Народна библиотека и Народни музеј. И Коларац и капетан Миша били су трговци свињама. Коларац је основао Књижевни фонд, уносећи у њега 100 дуката 1861. године, да би фонд до 1874. досегао суму од 11.000 дуката.

Монографија Гордане Гордић износи низ занимљивости из историје градње првих великих српских задужбина. Илија М. Коларац је трагично окончао живот после оптужбе за учешће у Тополској буни, на сахрани нико није прозборио ни реч, а његов биограф Милан Ђ. Милићевић је забележио „да ће се о Коларцу имати да беседи кроз векове и то што даље, то више и лепше”. Од великодушних и племенитих гестова, Гордићева наводи пример артиљеријског капетана Николе Чупића. Он је био унук чувеног Змаја од Ноћаја, Стојана Чупића. Никола Чупић је оболео од туберкулозе. Озбиљно нагрижен болешћу и свестан исхода, своју имовину је оставио да се „употреби на издавање моралних и научних књига”.

У књизи Гордане Гордић набројани су многи доброчинитељи и дародавци, попут Николе Спасића (1838-1916), трговца који је тестаментом завештао своје зграде у Кнез Михаиловој улици. Лука Ћеловић-Требињац (1854-1929) завештао је своју имовину Београдском универзитету, Владимир Влајко Каленић (1851-1907), дао је целокупну имовину у добротворне сврхе, а на његовом земљишту на Врачару никла је једна од највећих београдских пијаца, Каленићева пијаца. Богато опремљена фотографијама, монографија приказује, између осталих, задужбине у Сремским Карловцима (Патријаршијски двор, ктитор Стефан Стратимировић), цркву Светог Ђорђа на Опленцу (Петар Први Карађорђевић), дворац „Фантаст” у Бечеју (задужбина велепоседника Богдана Дунђерског).

Станко Стаменковић

-----------------------------------------------------------

Усвојен Предлог закона о задужбинама и фондацијама

Почетком јула Влада Србије усвојила је Предлог закона о задужбинама и фондацијама, којим ће, како је саопштено, бити решени проблеми који су примећени у примени важећег закона из 1989. године. Новим законом биће јасно дефинисани, између осталог, оснивачи и оснивачки акт, основна имовина и унутрашња организација задужбине и фондације, орган надлежан за послове уписа и вођење регистра, као и казнене одредбе. Циљ новог закона јесте стварање подстицајног правног оквира за развој задужбинарства и фондација, као и њихово транспарентно управљање и пословање, а за његово спровођење биће задужено Министарство културе, које је и предлагач новог закона.