„Златни лав“ за Софију Кополу

 Од нашег специјалног извештача

Венеција,Лидо- Догодило се баш оно штоо чему се још од почетка фестивала руморило и „жуборило“ као о највероватнијем сценарију. Дражесна ћерка легендарног америчког редитеља Френсиса Форда Кополе, глумица и редитељка не без талента, ауторка култног и Оскаром награђеног филма „Изгубљени у преводу“ – Софија Копола, иначе бивша дугогодишња девојка председника жирија Квентина Тарантина, овогодишњи је добитник „Златног лава“, најзначајније награде Венецијанског фестивала, за филм „Негде“.

 Да ли је награда заслужена? Није, али ни Софијин филм није за подцењивање. Да будем прецизнија – сасвим се солидно уклопио у просек овогодишњег селекторског одабира у главном такмичарском програму, у којем није било ремек-дела, али је добрих филмова било на претек. Филм „Негде“ је бледа копија славног Софијиног филма, на исту тему и са истим мотивом – усамљени глумац проводи своје бесмислене дане у хотелу у којем живи, у паузама својих обавеза... Када се уз све ово зна и да је највећи део новца у овај филм уложила италијанска „Медуза“, која је део „Медиасет групе“ у власништву Силвија Берлусконија, ствари су онда још јасније.

 Шпански редитељ Алекс де Иглесија, пре коју годину и највеселији Фестов гост, за своје ново дело „Последњи циркус“, рађен у иконографији уврнутог палп (петпарачког) стрип-филма, са озбиљним политичким конотацијама, освојио је „Сребрног лава“ за најбољу режију (?) као и награду за најбољи сценарио.

(/slika2)По две официјелне награде освојили су и пољски ветеран Јиржи Сколимовски за филм „Суштинско убијање“, као и руски дебитант Алексеј Федорченко за можда и најбољи филм на фестивалу „Тихе душе“. Сколимовски је освојио Специјалну награду жирија за режију, док је за улогу одбеглог Афганистанца Мухамеда „Пехаром Волпи“ за најбољег глумца, награђен амерички глумац и редитељ Винсент Гало. Федорченков филм осим награде жирија критике Фипресци, која је неофицијелна али не и без значаја, од Тарантиновог жирија је добио је награду за најбољу фотографију у филму и ту ће награду Федорченко предати сниматељу Михаилу Кричману.

 „Пехар Волпи“ за најбољу женску улогу, такође не много заслужено, припао је Аријани Лабед за улогу у дебитантском грчком филму „Атенберг“ Атине  Рејчел Цангари, у којем су главне јунакиње у лезбијском односу (да не буде забуне, иза овог филма је моћна продуцентско-дистрибутерска компанија „Меч фактори“ која, разуме се, није из Грчке), док је награда „Марчело Манстројани“ за најбољег младог глумца, овог пута припала Мили Кунис за улогу у филму „Црни лабуд“ Дарена Аранофског (?). Специјална награда жирија за свеукупан рад на филму, такође очигледно на иницијативу Тарантина, припала је америчком ветерану независног филма – Монтију Хелману (овде се појавио са филмом „Пут за нигде“).

 „Златни лав будућности“, награду за најбољи дебитантски филм која носи име Луиђија Де Лаурентиса, жири којим је председавао немачки редитељ турског порекла Фатих Акин, доделио је турско-немачком филму „Већина“ редитељке Серен Јиђе. Иако се и у случају ове награде ради о „председничким везама“, филм „Већина“ је веома добар филм, а додељена му награда, са много јачим покрићем него у случају филма Софије Кополе...

Овогодишњи 67. Венецијански фестивал, који је према виђеним филмовима, балансирао вешто између уметности и комерцијале, остаће дакле запамћен по апсолутној доминацији председника жирија Квентина Тарантина. Очигледно је се другачији распоред награда, уз њега таквог какав јесте, и није могао догодити. Чак ни уз сучељена супротна мишљења чланова његовог жирија међу којима су били и велики интелектуалци попут мексичког писца, сценаристе и редитеља Гиљерма Аријаге или француског редитеља Арноа Деплешена или њиховог италијанског колеге Габријелеа Салватореа...