„Zlatni lav“ za Sofiju Kopolu

 Od našeg specijalnog izveštača

Venecija,Lido- Dogodilo se baš ono štoo čemu se još od početka festivala rumorilo i „žuborilo“ kao o najverovatnijem scenariju. Dražesna ćerka legendarnog američkog reditelja Frensisa Forda Kopole, glumica i rediteljka ne bez talenta, autorka kultnog i Oskarom nagrađenog filma „Izgubljeni u prevodu“ – Sofija Kopola, inače bivša dugogodišnja devojka predsednika žirija Kventina Tarantina, ovogodišnji je dobitnik „Zlatnog lava“, najznačajnije nagrade Venecijanskog festivala, za film „Negde“.

 Da li je nagrada zaslužena? Nije, ali ni Sofijin film nije za podcenjivanje. Da budem preciznija – sasvim se solidno uklopio u prosek ovogodišnjeg selektorskog odabira u glavnom takmičarskom programu, u kojem nije bilo remek-dela, ali je dobrih filmova bilo na pretek. Film „Negde“ je bleda kopija slavnog Sofijinog filma, na istu temu i sa istim motivom – usamljeni glumac provodi svoje besmislene dane u hotelu u kojem živi, u pauzama svojih obaveza... Kada se uz sve ovo zna i da je najveći deo novca u ovaj film uložila italijanska „Meduza“, koja je deo „Mediaset grupe“ u vlasništvu Silvija Berluskonija, stvari su onda još jasnije.

 Španski reditelj Aleks de Iglesija, pre koju godinu i najveseliji Festov gost, za svoje novo delo „Poslednji cirkus“, rađen u ikonografiji uvrnutog palp (petparačkog) strip-filma, sa ozbiljnim političkim konotacijama, osvojio je „Srebrnog lava“ za najbolju režiju (?) kao i nagradu za najbolji scenario.

(/slika2)Po dve oficijelne nagrade osvojili su i poljski veteran Jirži Skolimovski za film „Suštinsko ubijanje“, kao i ruski debitant Aleksej Fedorčenko za možda i najbolji film na festivalu „Tihe duše“. Skolimovski je osvojio Specijalnu nagradu žirija za režiju, dok je za ulogu odbeglog Afganistanca Muhameda „Peharom Volpi“ za najboljeg glumca, nagrađen američki glumac i reditelj Vinsent Galo. Fedorčenkov film osim nagrade žirija kritike Fipresci, koja je neoficijelna ali ne i bez značaja, od Tarantinovog žirija je dobio je nagradu za najbolju fotografiju u filmu i tu će nagradu Fedorčenko predati snimatelju Mihailu Kričmanu.

 „Pehar Volpi“ za najbolju žensku ulogu, takođe ne mnogo zasluženo, pripao je Arijani Labed za ulogu u debitantskom grčkom filmu „Atenberg“ Atine  Rejčel Cangari, u kojem su glavne junakinje u lezbijskom odnosu (da ne bude zabune, iza ovog filma je moćna producentsko-distributerska kompanija „Meč faktori“ koja, razume se, nije iz Grčke), dok je nagrada „Marčelo Manstrojani“ za najboljeg mladog glumca, ovog puta pripala Mili Kunis za ulogu u filmu „Crni labud“ Darena Aranofskog (?). Specijalna nagrada žirija za sveukupan rad na filmu, takođe očigledno na inicijativu Tarantina, pripala je američkom veteranu nezavisnog filma – Montiju Helmanu (ovde se pojavio sa filmom „Put za nigde“).

 „Zlatni lav budućnosti“, nagradu za najbolji debitantski film koja nosi ime Luiđija De Laurentisa, žiri kojim je predsedavao nemački reditelj turskog porekla Fatih Akin, dodelio je tursko-nemačkom filmu „Većina“ rediteljke Seren Jiđe. Iako se i u slučaju ove nagrade radi o „predsedničkim vezama“, film „Većina“ je veoma dobar film, a dodeljena mu nagrada, sa mnogo jačim pokrićem nego u slučaju filma Sofije Kopole...

Ovogodišnji 67. Venecijanski festival, koji je prema viđenim filmovima, balansirao vešto između umetnosti i komercijale, ostaće dakle zapamćen po apsolutnoj dominaciji predsednika žirija Kventina Tarantina. Očigledno je se drugačiji raspored nagrada, uz njega takvog kakav jeste, i nije mogao dogoditi. Čak ni uz sučeljena suprotna mišljenja članova njegovog žirija među kojima su bili i veliki intelektualci poput meksičkog pisca, scenariste i reditelja Giljerma Arijage ili francuskog reditelja Arnoa Deplešena ili njihovog italijanskog kolege Gabrijelea Salvatorea...