Повратак Србији

Отишао сам из Србије са два кофера и повратном авионском картом.

Знао сам да се нећу вратити за годину дана, на колико ми је повратна карта важила.

Нисам могао да живим у околини и ситуацији пред рат 1992.  Деца су ми била мала и осећао сам потребу да им пружим “фер” окружење за школовање, и могућност да једног дана изаберу где ће даље живети.

Идеја је била што даље и где се не зна ко је Србија и Србин. Била ме је и срамота и страх што сам део овог народа. Некако сам се осећао да нисам тог кова и склопа мисли и жеља.

Отишао сам до Зимбабвеа, а одатле до Јужне Африке. Дуго сам се трудио да заборавим Србију и Србе, избегаво их и чувао се, дружио се са локаним људима, Енглезима, Бурима, Французима.

Требало ми је доста времена да прихватим да ја нисам ни Бур, ни Енглез ни Холанђанин и да то никада нећу ни бити. Иако сам добио "резиденс" статус и држављанство задржао сам и српско и искористио могућност да имам два држављанства.

Чак и овде се види да свака птица своме јату лети, тако да Србина ипак најбоље може разумети Србин.

Имао сам среће да ми се повраћај Српству одиграо кроз окретање ка Богу, вери и цркви, традицији и другачијем гледању на целокуни живот и оно што ме окружује. 

Сада, после скоро две деценије ван Србије имам жељу и намеру да се у ову и баш такву Србију вратим. Ништа значајно нећу урадити ни овде ни тамо у Србији, али имам план.

Надам се да ћу понети довољно новца да “докупим” пензију, купим кућу на селу и брчкам по башти, храним пилиће и молим Бога.

Да се сви Срби уједине, сложе и обоже.

Живојин Јовановић, Јоханесбург, ЈАР