Три тачке турских разлаза

Од нашег специјалног извештача
Истанбул, 16. септембра – Када је један британски писац својевремено пред групом људи у Ирској изјавио да је атеиста, устала је жена из публике и запитала га: „Добро, али да ли не верујете у бога католика, или у бога протестаната?“
Сетио сам се ове приче тумарајући овим градом на раскршћу Европе и Азије између мемљивих сокака и дерутних дрвених зграда око џамије Фатих и у неону окупаних улица и зграда четврти Нишанташи, између забитних ашчиница и блиставих кафића, повлашћених бркатих мушкараца и нечујних ханума оборених погледа у њиховој пратњи.
Између напредовања ислама и упозорења секулариста, забрађених муслиманки и европски удешених студенткиња универзитета Галатасарај, продаваца ђеврека који своје радње и живот носе на глави и богате господе што излазе из луксузних аутомобила.
Свет је победио многе болести, али не и једну која га стално прати: радикализоване поделе.
Отуда питање: да ли је Турска, која је у спољној политици прихватила „ритмичну дипломатију“ активног окупљања проширеног суседства и регионалних посредовања, у стању да окупи саму себе после деценија које су у душу нације од 73 милиона уселиле радикално дубоке разлике? Посебно око политике, Курда и ислама.
Минули референдум о променама устава приближава ову велику земљу Европској унији, али, бојкотован на југоистоку и одбачен на западу, указује на поларизацију Турске. Европа при том очекује још озбиљније промене које би почивале на широком компромису владе, опозиције и других утицајних група у друштву.
Премијер Реџеп Тајип Ердоган, охрабрен победом своје конзервативне Партија правде и развоја (АКП), није после осам година на власти превише заинтересован за дијалог. Идеолошки заслепљена секуларизмом и национализмом, ни опозиција не показује жељу за партнерством.
Да ли је онда компромисни договор остварљив, упитао сам неке од турских саговорника.
„Власт и опозиција су више непоправљиви непријатељи него актери политичке борбе“, каже Фатих Черан, генерални секретар Фондације турских новинара и писаца која је од оснивања 1996. посвећена промовисању дијалога на који Турска није навикла.
„Неопходно је обострано поштовање“, додаје Черан чија је фондација недавно организовала сасвим јединствени ифтар – рамазанску вечеру. „Позвали смо различите политичке снаге: исламисте, националисте, секуларне левичаре. Позвали смо муслимане, Курде, хришћане, Јевреје, Асирце, Алавите.“
Пример је јединствен, али не функционише у равни националне политике. Да би се ствари боље разумеле, треба се начас вратити у времена Мустафе Кемала Ататурка.
Отац нације, херој рата који је Турке спасао од амбиса после распада Отоманске империје, одувек је био сумњичав према партијској политици. Посебно према опозицији страхујући да би могла да угрози његове реформе.
У каснијим годинама Турска је била притиснута коалиционим владама чије су поделе изазивале регуларне војне ударе. Влада је данас једностраначка, можда и зато АКП негира поларизацију.
„Такве поделе у Турској не постоје“, тврди овде страним новинарима заменик председника АКП Омер Челик.
Ривали мисле супротно. „Ердоганово лидерство убија дијалог, али он од тога не може да побегне“, каже колумниста „Хуријета“ Јалчин Доган, иако овдашње анкете показују да Турци, као и Руси, воле снажне вође.
„Ердоган јесте од Турске направио џина из Анадолије – али захваљујући чињеници да Турци данас раде. Његове амбиције су да влада као султан“, сматра Лејла Ипекчи, новинарка либералног листа „Тараф“.
Дубоке поделе излазе из света политике. Када је Кемал-паша кренуо у реформе, прототип „идеалног грађанина“ створен је на две премисе: етничке – Турчин, и верске – секуларни муслиман сунит.
Време је чинило да се земља цепа по оба шава. Најмање 12 милиона Курда не прихвата дефиницију „туркости“, што је земљу увело у 26 година не прекинутих крвавих сукоба и нагнало интелектуалце попут нобеловца Орхана Памука да отворе непожељну дебату.
Инсистирање на национализму видљиво је на сваком кораку – од свеприсутних Ататуркових портрета и уличне галерије његовог живота на Фенербахчеу, преко навијања на стадионима, до хиљада огромних и малих застава. Једна Галупова анкета показује да су Турци много поноснији на своју земљу него грађани ЕУ на своје државе.
У пракси то значи да је Ердоган почео да губи гласове када је – покушавајући да смањи подршку курдским сепаратистима – наговестио крај политике економске незаинтересованости за развој курдског истока или факултативно увођење курдског језика по школама.
„Решавање курдског питања, које на неки начин рефлектује и однос према другим променама, тешко да ће у догледној будућности ујединити Турску“, каже Доган.
Уколико се Ердоган покаже „сувише конструктивним“, изгубиће подршку „патриотског блока“ који још није спреман на дијалог. Уколико продужи тврдо, ступци овдашњих новина и даље ће бити попуњени извештајима о погибијама турских војника у сукобима са „терористима“.
Такав миље слабо погодује ширем националном дијалогу који од земље очекује ЕУ. „Европа не разуме да се Турска све више окреће од ЕУ. То и јесте Ердоганов крајњи циљ“, сматра Ипекчи.
Трећа тачка болног разлаза је ислам. Ататурк је маргинализовао религију сматрајући је непријатељем прогреса. Притисак се није односио само на 98 одсто Турака који кажу да су муслимани, већ и на друге верске заједнице. Резултат је ренесанса вере.
Улазак политичког ислама у земљу која је деценијама дадиљала секуларизам по француском моделу несумњиво је продубио поделе. Све је почело да се мења када је за премијера 1983. дошао Тургут Озал. Данас покојни Озал, курдских корена, није видео контрадикцију између религије и модерности. Створена је нова клима. Формиране су исламске странке.
„Питање ислама у политичком животу је врућа тема коју не можете да додирнете без рукавица“, сликовито описује Черан.
„Како да верујем премијеру који пориче амбицију исламизације Турске, а сада после референдума једва чека да хиџаб врати у школе и на универзитете“, каже Доган подразумевајући традиционални исламски женски повез за главу.
„Умерени ислам је само прва степеница. Треба се плашити онога што би могло да дође после“, упозорава Ипекчи.
Три става, махом Ердоганових противника, показују да је радикализам и даље присутан. Да ли је онда време за причу о почетку промене менталитета политичке искључивости који се досад у историји републике решавао војним пучевима?
У постојећој политичкој пракси тешко, али заузимајући центристичку позицију, Ердоган би могао да учини оно што премијери пре њега нису успели: да Турску удаљи од радикализованих подела прошлости.
Да поништи оно што је Самјуел Хантингтон негде написао, да постоје три земље које су изнутра највише подељене у односу на сопствену историју, етнички или верски састав, идеологију: Мексико, Русија и Турска. За последњу је рекао да је „најдубље подељена“.
Бошко Јакшић