Време није наклоњено књижевности

Билећа – Претходних година, о Малој госпојини, Билећа и Гацко, били су облепљени плакатима са програмом Ћоровићевих сусрета. Ове године, Билећа и Гацко ишарани су плакатима политичара. У Републици Српској у току је предизборна кампања за опште изборе који ће се одржати 3. октобра.

Дванаесте Ћоровићеве сусрете писаца и научника отворили су својим беседама академик Војислав Максимовић и професор Никола Асановић. У музичком делу програма учествовао је хор „Василије Острошки и Тврдошки” из Требиња и Снежана Спасић. Никола Кусовац отворио је изложбу слика са летошње ликовне колоније: Гацко – Клиње.

Како се у госте не долази без дарова, гости из Београда донели су и поклонили 250 књига библиотеци „Владимир Гаћиновић” из Билеће, дар Српске књижевне задруге, а вајар Остоја Балкански поклонио је барељеф Владимира Ћоровића.

Округли сто био је посвећен делу Добрице Ћосића, првом добитнику награде „Светозар Ћоровић”. Ово време истакао је у уводном слову Јован Делић, није наклоњено делу Добрице Ћосића, а ни књижевности уопште. Не пролазе боље ни Његош, ни Андрић. На делу је радикална негација, која прелази у псовку. Никада се идеологија и партије нису на овакав начин мешали у послове књижевности. Добрица Ћосић изузетна је личност, вишеструко остварена, личност која је обележила целу једну епоху. Човек богате биографије, на коју може апсолутно да буде поносан. Интелектуалац који је слободно мислио и због тога био на удару власти.

Светозар Кољевић говорио је о петом тому „Пишчевих записа” (1993–1998), који су сведочење о једном времену, о смислу и бесмислу људског живота. Писац, као главни јунак овог свог романа, некадашњи револуционар, а затим неумољиви дисидент према оном што је снашло идеје за које се претходно залагао, сазрео је у овим деловима свог записа умиритеља завађених страна. Посредовао је колико и како је умео и могао у сукобу Младића и Караџића.

У шестој свесци записа Добрице Ћосића под насловом „Време змија” (мали светски рат против Србије), насловом који је у извесној идејној и тематској сродности са његовим магистралним романима: „Време смрти”, „Време зла”, „Време власти”, примећује Анђелко Анушић, писац бележи, у дневничком ритму, из дана у дан, драматичне догађаје и мутна светска збитија која су непосредно претходила НАТО бомбардовању Србије. Радојка Вукчевић, као американиста, говорила је о америчким ауторима који су се бавили Ћосићевим делом, посебан акценат стављајући на однос политике и књижевности, јер се амерички аутори више баве Меморандумом и политичким деловањем Добрице Ћосића, него његовим делом.

Ћосићево дело истиче Томица Мојашевић, присутно је у српској књижевности више од пола века и махом је усмерено ка сагледавању и процењивању историје Србије. Мојашевић је посебно анализирао роман „Време смрти”. О првој књизи „Пишчевих записа”, која обухвата период од 1951. до 1968. године, говорио је Мићо Цвијетић. Посебно је занимљиво како Ћосић види Андрића:

„Иво Андрић не воли амбициозне људе, људе великих претензија и превратнике, новаторе и прорицатеље. Плаши их се... Он, који је најмање негативних мишљења изрекао о савременим писцима, у суштини врло мало цени своје савременике. Цени само мудре, тихе, скривене писце, односно воли писце сличне себи”.

Радослав Братић сетио се времена када је био уредник у БИГЗ-у када су се књиге Добрице Ћосића објављивале у великим тиражима. Хонораре од тих књига аутор је, углавном, поклањао. Посебно је било драматично када су објавили књигу „Стварно и могуће”, око које се дигла велика прашина. У лирски интонираном тексту „Мирис печених јабука, Живојина Мишића”, Ранко Павловић говорио је о роману „Време смрти”. О делу Добрице Ћосића говорили су и Борис Јовановић, Ранко Поповић, Шћепан Алексић, Душко Певуља, Сања Мацура и Бранко Брђанин-Бајовић.

Добрица Ћосић који није могао да присуствује скупу, послао је писмо, у којем се, између осталог, каже:

„Године су ми донеле немоћ и болест. Онемогућен сам да будем са вам на културним манифестацијама на којима ви Херцеговци поистовећујете културу са слободом и тако браните и творите свој национални и културни идентитет. У овом опасном, злом времену, у свему неизвесном свету, српски народ може да опстане само ако сачува духовно јединство и стваралаштвом богати своју културу”.

У Гацку, почео је са радом научни скуп на тему: „Херцеговачке породице Владиславић и Милорадовић”.                       

Зоран Радисављевић