Споменик злочину

Нису спорне речи Жан-Пола Сартра да „нема државе ни друштвеног поретка који у XX веку није примењивао геноцидне радње”, мада ову тврдњу поричу на све четири стране света, па и на овим просторима. Не само када се осветљава период од пре 70 година, него и збивања у протеклих 20, време у коме су ратови за југословенско наслеђе широм отворили путеве за нова тумачења, али и за радикално преуређење прошлости.

Није залуд Ноам Чомски, пре петнаестак година, констатовао да овде ратују све стране из времена 1941–1945, једино нема ондашњих победника – партизана.

Ратове су пратиле громопуцателне приче о „националном помирењу”, али су баш партизани (за многе су то искључиво комунисти) све чешће проглашавани за неопеване злочинце, зна се рећи – горе и од нациста.

Противници партизана паралелно су постајали приврженици антифашизма и браниоци вредности западне демократије, а вољом неких актера турбулентне политичке сцене проглашени су ако не за војне – онда за политичке и моралне победнике онога рата.

Цена ове ревизије историје јесу и тврдње да није било холокауста, или да је у Јасеновцу страдало 40.000, а не 700.000 људи.

Прећуткује се и да је усташки поглавник Анте Павелић 30. априла 1941. ставио геноцидни жиг на домаће муслимане проглашавајући их за – Хрвате.

Игнорише се пројекат Стевана Мољевића (30. јун 1941) и других главних политичких саветника Драгољуба Михаиловића о „хомогеној Србији” у којој ће остати „само српски живаљ”, због којег је Дража 20. децембра 1941. дао инструкције Павлу Ђуришићу за „чишћењем Санџака од муслиманског живља и Босне од муслиманског и хрватског живља”.

Четнички документи сведоче да је уследио покољ муслимана од децембра 1941. до фебруара 1942, затим у августу 1942, а крајем те и почетком 1943. нови покољ за који Ђуришић (уз претеривање) извештава да је „код Муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце”.

Једну од „колона” четири четничка одреда у овој акцији водио је поручник Вук Калајитовић Калајит.

Њему је 21. септембра подигнут споменик у родном селу Штитково код Нове Вароши. Знамен је освештао владика Филарет.

Баш у време када с разних страна стижу апели за смиривање узаврелих страсти – једни ће рећи у Санџаку, а други у Рашкој.

Да се запаљено сено гаси бензином, расправе на ову тему биле би вођене с више разложности, баш као и дебате о Аћифу Хаџиахметовићу – Аћиф ефендији, заповеднику санџачке муслиманске милиције, квислиншке формације из Другог светског рата.

Ствари, нажалост, стоје обрнуто, па нам остаје да се питамо шта би било да неко у Срему подигне споменик неком усташи, учеснику казнене експедиције крајем лета 1942. када је за месец и по дана убијено више од 20.000 Срба.