Spomenik zločinu

Nisu sporne reči Žan-Pola Sartra da „nema države ni društvenog poretka koji u XX veku nije primenjivao genocidne radnje”, mada ovu tvrdnju poriču na sve četiri strane sveta, pa i na ovim prostorima. Ne samo kada se osvetljava period od pre 70 godina, nego i zbivanja u proteklih 20, vreme u kome su ratovi za jugoslovensko nasleđe širom otvorili puteve za nova tumačenja, ali i za radikalno preuređenje prošlosti.

Nije zalud Noam Čomski, pre petnaestak godina, konstatovao da ovde ratuju sve strane iz vremena 1941–1945, jedino nema ondašnjih pobednika – partizana.

Ratove su pratile gromopucatelne priče o „nacionalnom pomirenju”, ali su baš partizani (za mnoge su to isključivo komunisti) sve češće proglašavani za neopevane zločince, zna se reći – gore i od nacista.

Protivnici partizana paralelno su postajali privrženici antifašizma i branioci vrednosti zapadne demokratije, a voljom nekih aktera turbulentne političke scene proglašeni su ako ne za vojne – onda za političke i moralne pobednike onoga rata.

Cena ove revizije istorije jesu i tvrdnje da nije bilo holokausta, ili da je u Jasenovcu stradalo 40.000, a ne 700.000 ljudi.

Prećutkuje se i da je ustaški poglavnik Ante Pavelić 30. aprila 1941. stavio genocidni žig na domaće muslimane proglašavajući ih za – Hrvate.

Ignoriše se projekat Stevana Moljevića (30. jun 1941) i drugih glavnih političkih savetnika Dragoljuba Mihailovića o „homogenoj Srbiji” u kojoj će ostati „samo srpski živalj”, zbog kojeg je Draža 20. decembra 1941. dao instrukcije Pavlu Đurišiću za „čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa”.

Četnički dokumenti svedoče da je usledio pokolj muslimana od decembra 1941. do februara 1942, zatim u avgustu 1942, a krajem te i početkom 1943. novi pokolj za koji Đurišić (uz preterivanje) izveštava da je „kod Muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece”.

Jednu od „kolona” četiri četnička odreda u ovoj akciji vodio je poručnik Vuk Kalajitović Kalajit.

Njemu je 21. septembra podignut spomenik u rodnom selu Štitkovo kod Nove Varoši. Znamen je osveštao vladika Filaret.

Baš u vreme kada s raznih strana stižu apeli za smirivanje uzavrelih strasti – jedni će reći u Sandžaku, a drugi u Raškoj.

Da se zapaljeno seno gasi benzinom, rasprave na ovu temu bile bi vođene s više razložnosti, baš kao i debate o Aćifu Hadžiahmetoviću – Aćif efendiji, zapovedniku sandžačke muslimanske milicije, kvislinške formacije iz Drugog svetskog rata.

Stvari, nažalost, stoje obrnuto, pa nam ostaje da se pitamo šta bi bilo da neko u Sremu podigne spomenik nekom ustaši, učesniku kaznene ekspedicije krajem leta 1942. kada je za mesec i po dana ubijeno više od 20.000 Srba.