Град који живи ноћу

Природа спојена са добро смишљеним развојем допринели су да Нова Горица у светским оквирима постане огледни пример новог, модерног града, јединственог по туристичким, атрактивним садржајима. Уосталом није случајно што се већ годинама ту одржава ЕРЕФ – Европски локални регионални форум, јер град Нова Горица и његова околина у тој прилици омогућавају да се Словенија у малом представи на највишем нивоу. Специфична средоземна клима и природне предиспозиције условиле су да ова регија буде препознатљива по чистом ваздуху, врхунским винима, специфичним ружама бурбонкама, здравој традиционалној храни.

Ипак, чини се да су људи оно што је свакако њен највећи капитал, гостољубиви, космополитског духа, чувари националног поноса уз велико поштовање за друге. „Мора се инсистирати на свом идентитету јер је то модус дугог опстанка нас Словенаца и наших сународника овог новогоричког поднебља”, често понавља градоначелник Мирко Булц у јавности. Нова Горица, иначе, има 32.000 становника и у њој живе Словенци заједно са Србима, „Босанцима”, Македонцима и другим народима.

Сви они насмејани, радни, креативни створили су апсолутно нови град. Нов у правом смислу те речи јер је Нова Горица најмлађи словеначки град. Почело је мењањем државних граница политичким одлукама, конкретно закључењем Париског мировног уговора 1948. године између Италије и Југославије. Горица је по том споразуму припала Италији, тако да је део око реке Соче, доњег дела долине Випаве остао без свог административног центра. Тада се указала потреба за оснивањем новог града, који ће постати главни град западне Словеније и туристичко место.

Изградња је почела 13. јула 1948, главни архитекта Едо Равникар дизајнирао је „град парк”. Тада је засађено око 200 врста веома квалитетних садница. Међутим, широки булевари и грандиозни стамбени блокови налагали су одустајање од те идеје. Овде не постоји проблем паркирања јер се приликом градње станова истовремено водило рачуна о гаражном простору, како отвореном тако и затвореном, за све станаре.

Град ружа

Нова Горица смештена је у долини смарагднозелене реке Соче на крајњем западу Словеније. Одличан географски положај, само 45 километара удаљености од мора (Трст), или 80 до скијашког центра Бовец, само 110 од Љубљане, као и близине италијанске Горице, условили су да Нова Горица и њено подручје постану оаза одмора, забаве, спортских и конгресних активности.

Окружена је планином Трновски грозд и најближим брдима, са једне стране Светом гором а са друге Костањевицом. Поглед са Свете горе оставља без даха, јер се по ведром дану истовремено могу се видети Венеција, Доломити, Камничке и Јулијске Алпе. На Светој гори налази се базилика са пратећим објектима и музеј. Икона Светогорска краљица на којој су насликане Мајка божија и мали Христ са златним крунама од правог злата налазе су у базилици и представљају праву реликвију коју су верници успели да сачувају кроз векове.

Пут до Свете горе поред реке Соче, својеврстан је доживљај како због њене лепоте тако и Солканског моста. Иако саграђен 1906. године и данас држи светски рекорд: највећи је мост са каменим луком, распона 85 метара на железничким пругама. Бурни историјски догађаји прате судбину моста који Бохињском пругом повезује Дунав, Средњу Европу и Трст. Престолонаследник Франц Фердинанд је 19. јула 1906. године отворио бохињску пругу. Мост је више пута рушен под налетом ратних сукоба и обнављан да би 1985. године био проглашен за технички мост.

Друго брдо, Костањевица, у близини словеначке и италијанске границе, незаобилазно је у туристичком разгледању града Нове Горице. Самостан са библиотеком, величанствена црква посвећена светој Марији, стара 200 година, и гробница француске краљевске породице Бурбон које се налазе на Костањевици 1985 године проглашени су заједно културним добром. Чланови краљевске породице Бурбон, прогнани због јулске револуције 1830. нашли су ту на Костањевици своје последње уточиште. Такође, последњи краљ династије Бурбон Карл Десети, сахрањен је у крипти испод цркве и по њему су руже бурбонке са Костањевице добиле име. Данас, руже бурбонке пронашле су свој други дом на јужној страни Костањевице. Збирка ружа бурбонки, отворена за јавност 2004. године, једна је од највећих и најкомплетнијих те уникатне сорте у свету. Није случајно што је за симбол града Нове Горице изабрана ружа. Идентитет града преко креативног заштитног знака у графизму руже упућује на спој модерног и богатог културног и историјског наслеђа.

Музеји Нове Горице имају несумњиво чиме да се похвале. Љубитељи двораца са одушевљењем откривају њихову лепоту. Кромберг, у коме се налази и регионални горишки музеј, Озељан дворац, Рихемберг дворац и други.

Луксузни брод на копну

Хотел „Перла”, оригинално архитектонско здање, подсећа на луксузни брод који глатко клизи морем, водећи своје госте у луку одмора, забаве и здравља. Има дискотеку и много шта још, али ту је и највећи европски казино у коме је могуће срести страсне коцкаре, а и обичне људе који воле да осете ту атмосферу само ради радозналости и забаве.

Ипак, вратимо се природи. Вредни становници Горишке регије нису дозволили да њихов еколошки драгуљ остане неискоришћен, већ су га ставили у функцију развоја туризма. Сви аспекти туризма у Новој Горици су динамични, проактивни. Кајакашка светска такмичења на неукротивој реци Сочи увек су атракција и окупљају велики број посетилаца. Бициклизам и планинарење имају овде нову димензију, одличне стазе и прегледни путокази инспирација су рекреативаца.

Туристима који први пут дођу у Нову Горицу биће чудан ритам живота њених становника. У раним јутарњим сатима изузетно је много возила, а такси почиње да ради тек у 23 часа. Објашњење је једноставно, Нова Горица живи ноћним животом. Ноћ је овде дан. Већина становника запослена је у ланцу казина, хотела, кафића, ресторана. Довољно је отићи у препуни пијано бар где професорка математике Мојца страсно пева евергрин мелодије уз бенд колега математичара и физичара и схватити менталитет овог народа и филозофију живљења. Због уласка Словеније 2004. године у Европску унију граница између Италије и Словеније више не постоји. Видети два предивна града Нову Горицу и италијанску Горицу, у таквој близини својеврстан је туристички доживљај. Становници оба града са одушевљењем су прихватили ову радикалну промену јер им олакшава свакодневни живот и ствара боље услове у средини која не признаје контрасте, а уједињујући два града фактички уједињује Европу. Европски сквер, испред железничке станице у Новој Горици сведочиће будућим поколењима о важној историјској промени. Овај сквер је место окупљања, радости и вере да се граница на то подручје никад више неће вратити.

Јасна Николић