Празна прича без Европске уније

Србија је тек на пола пута у реформским и транзционим променама. Потрошили смо деценију, а с њом и десетине милијарди евра и долара, али посао нисмо ваљано увели ни у средишњицу. Светска економска криза разоткрила је да досадашњи модел привредног раста и развоја Србије није одржив и да се мора темељно мењати, ако желимо да избегнемо судбину неразвијене и презадужене земље. Више нам нико неће омогућити да трошимо више него што стварамо и да правимо дефиците на свим странама. Пресушују приватизациони приходи, а све су нам ограниченије могућности задуживања у иностранству. Србија мора да се окрене новом моделу привредног раста и развоја који је проинвестиционо и извозно оријентисан.

Такав посткризни модел, пројекцију, направила је група стручњака, не само економиста, окупљених око две публикације - Макроекономских анализа и трендова Економског института и Кварталног монитора Фонда за развој економске науке Економског факултета у Београду. Аутори сматрају да понуђени модел има оптимистичку црту, али да није плод лепих жеља. Остварив је, али уз доста системских и политичких претпоставки. Остаје да од тог више него аргументованог виђења скорије будућности земље и влада за себе сачини развојни документ, али с много више обавеза и задатака који неће трајати колико мандати садашње и будућих кабинета.

Према оцени координатора целог пројекта Јурија Бајеца нови модел привредног раста и развоја у наредној деценији захтева, заправо, два међусобно повезана отклона. Напуштање потрошачког и окретање ка проинвестиционом и извозно оријентисаном привредном расту. Други претпоставља убрзање реформских процеса и европских интеграција. Реч је о стварању много атрактивнијег привредног амбијента без кога реализација новог модела раста и развоја не би била могућа.

Циљ је да се оствари просечнa годишњa стопа реалног раста БДП од око шест одсто, а број запослених повећа за око 440.000 радника. Наоко не тако велики задатак ако се има у виду да је Србија у овој деценији на измаку постизала ту стопу уз осетан пад запосленост.

Шта је, по Бајецу, проблем.

Економска политика Србије ће, поред неповољних фактора у свету на које не може да утиче, бити под веома великим домаћим наслеђеним тешкоћама, али и новим изазовима. Инфлација ће у Србији вероватно бити релативно висока. Перспективе опоравка реалног сектора су неизвесне. Пораст незапослености и пад зарада може да изазове шире социјалне проблеме, политичке потресе и оријентацију владе на остваривање краткорочних (популистичких) циљева. Треће, без реформе јавног сектора, буџетски дефицит и јавни дуг би расли. Опоравак привреде и увођење сиве економије у званичне оквире поправили би слику на приходној страни, а главни изазови за креаторе економске политике остају на расходној страни буџета. Четврто, спољни дуг расте и уредно сервисирање дугова представља велику претњу привредној стабилности и расту.

Да би, дакле, постигли просечну стопу раста БДП од шест процената

уз раст запослености од око 440.000 душа, нужно је, према оцени Бајеца, да се испуне три међусобно повезане и условљене гупе претпоставки.

Не можемо трошити више од оног што имамо, а ако већ морамо да идемо у зајам или дефицит, то мора бити за инвестиције и то понајпре у индустрију, грађевинарство и пољопривреду. Инвестиције у наредној деценији, што наше, што стране, морају бити бар сто милијарди евра. Неизбежна је и реформа јавног сектора. Одступање од ових претпоставки, посебно имајући у виду предстојећи, али и све будуће изборне циклусе, може да доведе у питање темеље целог сценарија.

Друга група претпоставки односи се на наше приближавања ЕУ и убрзавање процеса учлањивања. Продајемо Телеком, али тих очекиваних 1,4 милијарде евра, само су делић онога што нам је, као материјална подршка, потребно не би ли достигли скромне економске пропорције у наредној деценији, а тих пара и погодности неће бити без Брисела. А то значи национални и политички консензус.

Треће, и можда најважније, јесте ризик повезан са питањем одрживости спољног дуга и спољне ликвидности. Србија у наредних пет година очекују веома велике отплате приватног дуга, а свој неопходни инвестициони циклус мора заснивати на страним директним инвестицијама, јавним кредитима и – битном повећању удела домаће штедње у финансирању инвестиција. Главна ризична тачка у финансирању платног биланса је висока стопа сервисирања дуга, која је за прво петогодиште мање-више већ предодређена тако да би у 2015. још увек износла 38 до 39 одсто вредности извоза робе и услуга.

Србија може, ако влада попусти пред било којим од ових изазова, да се, како Бајец примећује, определи и за нешто ниже стопе раста и мање болне резове у јавној и лочној потрошњи. Ако прихвати „популистички” модел с просечним годишњим стопама реалног раста БДП - 4,9 уместо 5,8 одсто до 2020, смањује се број радних места за 76.000 у односу на основни сценарио раста.

Пројектована годишња стопа раста од три одсто комбинована с порастом свих облика потрошње, уз субвенционисано запошљавање у прве две године, неминовно би водила порасту инфлације и обезвређивању динара. Такав сценарио не би био дугог века, јер би већ у 2013. дошло до драматичног смањења девизних резерви, а сервисирање спољног дуга би однело готово петину оствареног БДП, односно, близу 60 одсто од вредности извоза робе и услуга.

Избор је само наш, али су нам и могућности за бирање веома скучене, закључује Бајец.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------

Карлов угао

. Развојни план нам је такав да ћемо за десет година ући поново у 2000. годину.

. Што се тиче тешке индустрије, засад је на лаким дрогама.

. До 2020. године сви ћемо бити запослени. Једна половина ће радити у народним кухињама, а друга ће бити абоненти.

. Откупљивачи имају десет година форе да плате сељацима оно што им дугују.

. Развијају нас као тесто. Дакле, резанци су наша будућност.

. И млади имају свој развојни план: Канада, Немачка, Америка, Аустралија, Француска...

. Док развијамо мишиће, атрофираће нам мозак.

. Што се пољопривреде тиче, засад је урађен само развојни план ТВ Фарме.

Драгутин Минић