Ђаво у џубоксу

Легенда каже да се радник у фабрици ципела по имену Реј Ламонтањ пробудио једног јутра у неком граду у држави Мејн. Укључио је радио и почео да се спрема за посао. Одједном је зачуо Стивена Стилса како пева отровни блуз „Treetop Flyer“. Песма говори о пилоту, вијетнамском ветерану, који после рата пилотира за разноразне шверцерске банде. Дрога, оружје, људи – свеједно, душа је ионако давно продата. Радник је ослушнуо песму, скинуо фабрички комбинезон, спаковао кофер и у карираној фланелској кошуљи, брадат и чупав, отишао да се бави музиком. Било је то почетком овог века. Прича је вероватно апокрифног карактера. Измислио је неки пи-ар менаџер да би учинио занимљивијим касни почетак музичке каријере Реја Ламонтања.

Када се 2004. године појавио први Ламонтањов албум „Troublе“ многи су помислили да се ради о плочи коју је Ван Морисон снимио под псеудонимом. Мистична мешавина блуза, соула, фолка и кантрија, омамљујућа и неухватљива, цурила је са диска и носила у пределе где се архетипске слике прожимају са сценама из рокерске митологије. Слично је било и са наредним албумима „Till The Sun Turns Black“ (2006) и „Gossip In The Grain“ (2008). Сви су били одушевљени. Песме као да су долазиле из нестварног џубокса смештеног у некој дашчари која левитира у колективном сећању љубитеља рока..

Ових дана се појавио четврти албум Реја Ламонтања „Good Willin’ & The Creek Don’t Rise“. Снимио га је у својој кући која се налази негде у „руралном Масачусетсу“. Помогао му је пратећи бенд „The Pariah Dogs“ састављен од најпрестижнијих студијских музичара: на гитарама свирају Грег Лиш и Ерик Хејвуд, за бубњевима је Џеј Белроуз, а на басу свира Џенифер Кондос. Ово је први албум који је снимио у сопственој продукцији. На претходним тај посао је обављао Итан Џонс, најважнији млади продуцент. Етерична продукција замењена је кантри-рок звуком. Тамо где су били енглески рог, виолончело, флаута, фагот и виола дошле су усна хармоника и педал-стил гитара.

Нови албум има необично својство. Са сваким слушањем све је бољи. При првом сусрету песме „Like Rock&Roll And Radio“, „Devil’s In The Jukebox“ или „This Love Is Over“ звуче познато и ненадахнуто. Касније се схвати да су оне веома релевантни изданци најортодоксније рокерске традиције. Тамо где се завршавају Парсонсова „She“, Баклијева „Morning Glory”, Јангова „Helpless“ или „Sweet Virginia“ Џегера и Ричардса, почињу песме са албума „Good Willin’ & The Creek Don’t Rise“.

Ламонтањова музика је стара као предели у које гледа неки филмски јунак (Ковалски?) док аутопутем бежи од себе. Хиљадама километара је удаљена од модерних времена. Тешка је и дубока на начин на који су то мисли човека који размишља о животу, себи, времену које тече, успоменама које боле. Рокенрол је поново саундтрек за одметничку авантуру и побуну са разлогом.