Гледање уз поверење

На муци се познају јунаци... У том смислу природне непогоде, попут недавног земљотреса у Краљеву, постају испит ваљаности за много кога. На провери су системско устројство и практична делотворност државних служби, способност локалних власти за брзо одлучивање и делање, стручност тимова за хитне интервенције, солидарност грађана са угроженим сународницима...

Лоши догађаји овакве врсте добре су прилике и за медије да покажу шта знају и шта могу. Тада је информисање јавности од посебне важности, а ваљаност извештавања има додатни значај. Иако је интернет комуникација у ноћи између уторка и среде претекла остале видове обавештавања, јутарњи програми домаћих телевизија били су за већину прво право место за сазнавање чињеница. Вести су се ту не само сустизале и допуњавале из часа у час, него су садржале и слику – што је употпуњавало и додатно снажило извештавање о догађају.

Баш око те слике настао је спор између Радио-телевизије Србије и Пинк телевизије. Изворни видео-материјал који се тог јутра могао видети на екрану, а у више јутарњих емисија, снимиле су екипе краљевачког дописништва РТС-а. Испоставило се да је Јавни сервис колегијално уступао своје ексклузивне снимке другим емитерима, с очекивањем да се коректно наведе ко је њихов аутор. ТВ Пинк се оглушио о ово правило добре праксе и изазвао протест РТС-а.

За ТВ гледаоца, кад су у питању актуелна а драматична дешавања каква су била земљотрес у Краљеву, пажња се усмерава на суштину и целину информације. У трагању за што више појединости и за што свежијим подацима он ће прелазити с канала на канал не уочавајући финесе у пласирању материјала, понављања, цитате или оригиналност у деловима видео мозаика који таквим „заповањем” сам ствара. Тешко да ће регистровати ситну крађу о којој је овде реч.

Али, у конкурентској утакмици између две поменуте медијске куће ништа се не занемарује и не прашта. Користи се све што може да докаже сопствену предност. А она је најчешће схваћена као ниво гледаности. Па се у борби за рејтинг мењају програмски смерови, релативизују професионални критеријуми, варирају продукциони стандарди.

Но, кад је реч о информативном програму, уз гледаност, битно мерило стварне вредности понуде и утицаја на публику постаје вера у веродостојност датог садржаја, односно степен поверења у добијене информације. Таквим проценама о свом учинку телевизије као да се више не баве. А вредело би знати зашто у редовној понуди информативних емисија са толико сличних концепата гледалац бира баш тај и тај дневник или тај и тај јутарњи програм. Односно, јесу ли привлачност и спретност водитеља, лепота и функционалност студијске опреме, разгранатост дописничке мреже, динамика режије једини довољни за гледалачку верност.