Бетовен, генијални намћор

Специјално за „Политику”

Бон, октобра – Давне 1845. поводом 75-годишњице Бетовеновог рођења, велики композитор и пијаниста, и највећи алтруиста међу музичарима, Франц Лист, дошао је на идеју да у Бетовеновом родном граду организује тродневни фестивал његове музике. И тако је то почело у Бону који и данас великим музичким догађајем слави свог великог сина.Управо се завршио још један Бетовенов фестивал, дуг месец дана.

А оне поменуте годинепостављена је и огромна скулптура (рад дрезденског вајара Ернста Јулијуса Хенхела) на градском тргу, поред Минстер базилике, а испред резиденције Фирстенберга, у којој је данас главна пошта града Бона. Да увелича славље,Лист јепозвао и пруског краља Фридриха Вилхелма Трећеги енглеску краљицу Викторију, која је,на балкону,са нестрпљењем очекивала да се открије споменик. Разочарана, ускликнула је: „Па,он нам је окренуо леђа!” Да ублажи ситуацију, некоје рекао: „Познато је да је он увек био намћор!”

Тај несрећни и несхваћени „намћор”, геније којем у музици готово да нема равног, цедио је, како је сам говорио, „људима божански нектар” и натерао Вагнера да призна – „Верујем у Бога, Моцарта и Бетовена!” А Бетовенов фестивал у Бону (ове године трајао од 10.9. до 9.10) редовно окупља највећа музичка имена данашњице, да свирају његова дела, да говоре о њему, да се за диригентским пултом такмиче у својеврсном „надсвиравању”.

Сваке године фокусира се једна област његовог стваралаштва аовога путаизбор је „пао” на виолинске сонате. Три вечери заредом изводили су ихфранцуски виртуози Рено Каписон (2000. године проглашен за „водећег виолинисту генерације” и „звезду у успону”, а 2005 – за „солисту године”)и Франк Брали, који је са четири године почео да свира (клавир), а шест година касније у чувеној Сали Плејел у Паризу приредио први концерт са Филхармонијским оркестром РадиоФранцуске.На конкурсу Краљице Елизабете у Белгији освојио је прву награду и тадазапочиње његова сјајна интернационална каријера, каои сарадња са браћом Каписон, виолинистом Реноом и виолончелистом Готјеом.Утисакје да је Брали продорније уронио у душу Бетовенове музике, у његов робусни фламански дух, у разорне немире и стрепње које је галски карактер Каписона ублажио и оплеменио.

Десет Бетовенових виолинских соната у којима су деонице два инструмента потпуно равноправно нивелисане сведоче о готово симфонијском прожимању лирике и драматике и концертном виртуозном замаху, уз сасвим дорађену форму сонатног облика и циклуса.

Рено Каписон је музицирао на предивном инструменту „Гварнери дел Ђезу ’Панете” из 1721, а Франк Брали на великом Стенвеју у „Бетовеновој кући”.

Гордана Крајачић