Јавна реч

Треснуо је, веома мирно, први човек београдске Хитне помоћи недавно на јавном скупу информацију да су његове колеге лекари, не би ли ућарили неку стотину евра, уместо да помогну, пацијенте остављали на милост и немилост судбини, односно гурали их у руке мртвозорницима и погребним услугама.

Тешко је описати колико су те хладно изговорене речи разбуктале узнемирење људи, корисника наде зване Хитна помоћ.

Готово свакодневно у медијима осване нека претешка оптужба против појединаца. Најчешће политичара, а онда онако редом – ко им падне шака. Безочно су, недавно, на пример, на стуб срама истакнута имена Иване Дулић-Марковић, Томислава Николића...

Уместо чињеница понуђене су сурове клевете. Људи су се нашли распети на крсту као мета за одстрел најширег социјалног састава. За блаћење, пљување и претње. Па кад потом и медији, пре свега електронски, наставе да размазују тему недвосмислен је утисак да је увелико подстичу. У име некакве истине клеветничке речи шире се брзином муње па идиотлуку као да краја нема.

Тешко је прихватити објашњење да је реч о потезима о којима се много не размишља. Чини се још теже схватити да се то ради смишљено не би ли у ионако слуђено јавно мњење био убачен још један вирус распамећивања.

Где то шкрипи у држави и друштву?

Заборављена је, понавља се по стотину пута, пре свега појединачна одговорност за јавно изговорену реч. Зар нас на то не опомињу и најновија збивања код комшија Мађара. Да ли је реч о предизборним или послеизборним беседама најмање је важно. Да ли то изговарају борци за власт, или људи на важним друштвеним позицијама, опет је небитно. Лаж или сулудо обећање бирачи у развијеним друштвима бескомпромисно кажњавају. Поука је јасна: што више народног неповерења, то мање преваре на вишим местима. И тако, корак по корак до владавине закона.

Потом и рад надлежних правосудних органа. Неозбиљно је прихватити коментар некадашњег окружног тужиоца у Београду да о покретању службеног истражног поступка против неког угледника одлучују политичари. Не законом предвиђени људи и институције већ они који су на власти. Зар у озбиљној држави, у сва три наведена случаја, не би било разумно да су људи из правосуђа хитро реаговали и о томе још хитрије обавестили јавност. Њихово оправдање да су истражне радње у току и да ће оне трајати, безмало бесконачно, доносе само додатно узнемирење јавног мњења. Зар нисмо сведоци, ваља се присетити, колико је у последњих петнаестак година кривичних пријава и тужби у медијима заузело ударно место. Сећа ли се неко, такође, колико је предмета окончано правоснажном пресудом? Могу се избројати на прсте једне руке.

Улога медија у целој овој гунгули – трећа је прича. Како да се понашају новинари? Да неодговорно преносе или не објављују речи одговорних? Ако их прећуте – њима ће се узети за зло. Ако их пусте – навући ће на себе одијум јавног мњења, управо као што се догодило у времену распада СФРЈ. Да није било новинара, не би било ни рата!

Демократија није анархија, као што ни држава није вашариште, знају и врапци на грани. Владавина закона у што већем степену решење је многих невоља с којима смо суочени. То подразумева озбиљност и зрелост појединаца и наравно одговорност надлежних. Без тога нам посао не ваља ништа.