Исполирани десничар

Не би било први пут да у традицији латинске политике дојучерашњи блиски коалициони савезник обори човека који га је увео у владу.

Управо такав сценарио прети Силвију Берлусконију јер Ђанфранко Фини, премијеров деценијски ослонац, сада захтева да се „каваљере“ дефинитивно повуче после најновије серије приватних скандала.

Када такав захтев дође од политичара који слови за најопаснијег у Италији, другог најмоћнијег после доскорашњег савезника, онда многи мисле да већ рањеном Берлусконију нема спаса.

Фини, страствени пушач чији мобилни има звук полицијске сирене, ушао је у свет политике преко фашистичког Италијанског социјалног покрета створеног 1946. на рушевинама идеологије Бенита Мусолинија.

Ђанфранко – име је добио по рођаку кога су стрељали партизани – за политику се везао 1968. гледајући како млади левичари протестују због рата у Вијетнаму. Одмах се ангажовао у покрету Ђорђа Алмирантеа и управљао милитантним крилом младих фашиста. Лидер странке постао је 1987.

Упитан шта мисли о Мусолинију, Фини је 1994. одговорио: „И даље бих рекао да је он био највећи државник века“. Када је после тешких страначких ломова 1995. радикално раскинуо с фашизмом и створио умерено десну Националну алијансу, Фини је постао њен први лидер.

На поновљено питање шта мисли о Мусолинију, тада је одговорио: „Данас то више не бих рекао“. Изнервирао је Дучеову унуку Алесандру Мусолини, али је савезнике почео да окупља на реформисаној италијанској и европској десници.

„Моћ може да вас поквари, али и побољша“, говорио је удаљавајући се од милитантне младости и приближавајући се умереној конзервативности.

Увек пажљиво исполиран, финих манира и пажљиво бираних речи избацио је некад маргинализовану странку крајње деснице у главне токове националне политике. Национална алијанса постаје други по снази члан коалиције центра деснице коју предводи Берлускони.

Од 2001. до 2006. био је заменик премијера у другој и трећој Берлусконијевој влади, а 2004–2006. шеф дипломатије.

Међу важним законима које је спонзорисала његова странка истиче се Закон 189 из 2002. који тражи супротстављање илегалној имиграцији.

За председника Доњег дома парламента изабран је априла 2008, у години када је заједно с Берлусконијем основао Народ слободе. Савезништво је било кратког даха и пукло је овог јула када је Берлускони Финија избацио из странке оптужујући га за „неспособност“ и фактички га приморавајући да поново оснује сопствену странку Будућност и слобода за Италију.

Био је то, могуће, последњи Берлусконијев покушај да заустави колегу десничара кога су многи, још раније, видели као премијера Италије.

Педагог по образовању, новинар по професији пре уласка у парламент давне 1983, Фини је рођен у Болоњи јануара 1952. Из два брака има три ћерке.

Бошко Јакшић