Личне исповести Срба и Албанаца

Када смо стигли до једног места близу Пећи, зауставила нас је српска војска. Ја сам била у униформи, и возила сам ауто. Рекли су ми: „Отвори хаубу и гепек”! Нормално је што су тражили да отворим гепек, али за хаубу сам се изненадила. Ја сам ту видела вољу Божију, јер пре поласка сам рекла једној од девојака: „Молим те, стави воде у ауто”. Она је ставила воду, али није добро затворила поклопац. Док смо ту стигли, вода је испарила и умало се мотор није запалио. Полицајац ми је викнуо: „Зар не видиш да ће ти се ауто запалити! Да ли имаш воде”? Одговорила сам: „Не, немам са собом”. Узео је и ставио мало снега, али то се није претварало у довољно воде. Двојица од њих су отишли до реке и напунили су једну флашу. Ставили су воду у мој ауто. Само су рекли: „То је наша дужност”. Нису ме питали за моју националну припадност.

Ово је део анонимног интервјуа, који је Албанка, монахиња једног католичког самостана, дала активистима асоцијације „Културанова” из Новог Сада и „Мултимедија центра” из Приштине, који су летос разговарали са српским и албанским становништвом на Косову. Трудећи се да пренесу њихове успомене, погледе на свет и размишљања о будућности, ове две невладине организације припремиле су изложбу интервјуа и аутентичних фотографија под називом „Погледи: сусрет личних историја Срба и Албанаца”, која је прексиноћ отворена у Музеју савремене уметности Војводине.

– Наша идеја је била да након више година стагнације успоставимо културну комуникацију између Србије и Косова, и да кроз упознавање са личним причама и исповестима обичних људи дамо допринос дубљем разумевању међусобне историје Срба и Албанаца. Урадили смо педесетак интервјуа, а утисак је да су тамо људи реалнији него овде, свесни ситуације која, наравно, није сјајна, али који знају да морају бити упућени једни на друге – каже координатор пројекта Милан Врачар.

На питање коју особину истиче код Албанаца, анонимни Србин одговара: „Не могу да кажем ни да поштујем, ни да мрзим ту особину, али то је та њихова солидарност. Ја бих то назвао другачије, једноумље. То је нешто што истовремено поштујем и смета ми. Сад, можда бих ја волео да су Срби солидарнији, да се понашају много солидарније него што се понашају тренутно”.

Његов земљак, чини се без длаке на језику, овако види косовску свакодневицу: „Људи су још увек подељени. Али у бизнису сарађују, међу пословним партнерима нико не гледа ко је шта, него где има новца. Има наде да ће овде бити супер, ако се лепо организујеш, можеш добро и да зарадиш. Сад су регулисали и струју. Проблем је још увек вода, има је само пар сати дневно у мом селу. Живео сам три године у централној Србији и није ми ни тамо било много боље. Горе ми псују мајку шиптарску, а овде српску...”

У последњем сету питања налазило се: „Коју личност сматрате идолом?” Координатор Милан Врачар каже да је јако мало људи у одговору навело неку политичку фигуру, јер ни једна ни друга страна „на своје политичаре не гледа као на неке богомдане лидере, нити се слажу са њиховим ставовима”.

Изложба „Погледи: сусрет личних историја Срба и Албанаца” биће отворена у Музеју савремене уметности Војводине до 17. овог месеца, а 7. децембра се сели у Приштину. Организатори су се извинили што отварању нису присуствовали аутори и партнери са Косова, уз објашњење да нису могли да допутују у Нови Сад због проблема са непризнавањем косовских докумената. Пројекат су подржали Европска културна фондација, Ерсте фондација, Фондација „Хајнрих Бел” за југоисточну Европу, Косовска фондација за отворено друштво и Фонд за отворено друштво Србије.

----------------------------------------------

У плану позоришни комад

Други део пројекта „Културанове” и „Мултимедија центра” биће стварање позоришног комада на основу прикупљених разговора, у којем ће глумци покушати да прикажу односе између Албанаца и Срба са Косова, њихове сличности и разлике. Са српске стране текст драме ће радити Миња Богавац, а албанске Јетон Незирај, обоје млади, али већ афирмисани писци. Премијера се може очекивати у септембру наредне године.