Европско колце

Вилијам Монтгомери сигурно није међу омиљеним политичким фигурама које су се током последње две деценије здушно петљале у стварање историје Србије. Вероватно некима (многима) није био симпатичан ни као амбасадор велике светске силе у Београду, а ни потом као „приватно лице“ пословно ангажовано у Србији. Али није нимало симпатично ни то како је члан Либерално-демократске партије Иван Андрић искористио гостовање у емисији „Да. Можда. Не“ за напад на једну претходну емисију Радио-телевизије Србије у којој је дотични Американац интервјуисан.

У Србији за какву се званично залаже партија овог народног посланика, медијима би требало да је загарантована слобода деловања (с јасним ограничењима у погледу неких људских права), те им се не би могло прописивати кога треба а кога не позивати за саговорнике, новинарима се не би смело диктирати шта треба да их пропитују, не би било у реду уредништвима сугерисати политичко усмерење или визура из које ће посматрати личности и догађаје. Све то важило би и за однос према јавном РТВ сервису, тим пре што је управо из кругова демократске политичке опције најжешће критиковано кршење професионалних норми политичком инструментализацијом и пропагандним злоупотребама Телевизије Србије током деведесетих година прошлог века.

Овај „удар“ на кућу и колегу Оливера Ковачевић издржала је стоички. Но, емисија је губила компас напуштајући основну тему, не успевајући да дође до разговетног закључка макар у виду оне чувене дипломатске формулације „Слажемо се да се не слажемо“.

Доскора је изгледало да су на ТВ екрану преноси скупштинских заседања најдиректнији и „најсочнији“ вид међустраначког војевања. Пооштравањем процедуралних правила тешке речи нису сасвим спречене, отклоњене су упадице, добацивања, какофонично говорење. Али, сада се све чешће тако нешто дешава у ТВ студијима, током такозваних политичких ток шоу емисија. Отуд је у њима све мање смисленог разговора и аргументоване дебате међу неистомишљеницима, а све више галаме и бескорисног личног и партијског препуцавања.

Што се пак тиче поменуте емисије „Да. Можда. Не“ о путу Србије ка чланству у Европској унији у сећању остаје највише она духовита музичка обрада европске химне „Ода радости“ у ритму шумадијског колца. Све остало – остало је исто: број евроскептика и евроентузијаста варира у познатим границама, политичари се служе истим флоскулама у расправама за и против...

Да будемо ближи Европи на свој начин почео је да доприноси новинар који је проверено близак народу. Жика Јовановић путовао је долином Лоаре и у „Шареницу“ донео прилог о француским дворцима. Па још кад је у Туру срео и снимио Француза ожењеног једном Ружицом из Барича – ето доброг примера за наше успешне евроатлантске интеграције!