Театар за нове улоге

Коме год је стало да избегне развод, могао би да се угледа на –дипломате. Већ увежбани за одржавање и крхких веза, они су ових дана појачано доказивали да унутрашње кризирање може да се ублажи и –ширењем спољних партнерстава.

Пољуљани ауторитет, после изборног пораза његове странке, Барак Обама ојачава серијом турнеја: по југу Азије, Далеком истоку, Европи. Успехом напољу, придобију се и неповерљиви земљаци –правило је по коме су, често, чак и локални анонимуси прерастали у „звезде”.

Ободрио га је управо окончани боравак у Лисабону. НАТО је показао јединство,изјавио је по завршетку самита Алијансе, која је усвојила његов план за постављање ракетног штита и заложила се за ширење сарадње с Русијом, па рачуна да ће те „хомогенизације” допринети и збијању националних редова, где му се испречава све моћнија опозиција.

Окрепио се и у Индији. Оживео је сећање на легендарног Махатму Гандија у чијем је историјском достигнућу видео доказ да „један једини човек може да донесе битне промене”, што су амерички бирачи, прилично нереално у тамошњим околностима, очекивали од њега као врло оригиналног шефа Беле куће.

Угошћавање стране елите могло би да осоколи и Португалце. Да као домаћини скупа на највишем нивоу (НАТО, НАТО–Русија, ЕУ–САД) придобију више подршке за излазак из нараслих им економских невоља.

Пројектовано зближавање запада и Русије такође обећава и побољшавање унутрашњих прилика обема странама. За националну модернизацију, на којој посебно инсистира руски председник Дмитриј Медведев, потребна је и технологија запада чији је европски део прилично прикопчан за источне гасоводе, док обема странама одговара да смањивањем трошкова за мере подозрења повећају фондове за подстицаје привреди и стандарду грађана.

Слична аранжирања су регистрована и на другим странама, па и на Балкану.

Интензивни контакти председника Бориса Тадића и Иве Јосиповића доживљавају се као допринос и побољшању унутрашњих и регионалних прилика. Такве оцене су се чуле и на недавном скупу о међународној безбедности у Канади, где су за истим столом разговарали Срби, Хрвати, Црногорци, косовски Албанци, Американци, Француз, Грк… Чуло се, уз остало, да се простор бивше Југославије постепено преобраћа од увозника у извозника безбедности и да се повећавање заједничких и појединачних шанси за развој види у придруживању Европској унији.

Један од експерата је оценио и да би превазилажењем преосталих проблема, регион могао да се истакне као модел другима за решавање спорних питања, и да за такав „патент” убира специфичне „тантијеме”. Зазвучало је као шала, али наклоњена збиљи: јер ако би нама такви какви смо, на овим просторима, успело да изгладимо неслагања, многи би, заиста, поверовали да и они могу да отклоне своје проблеме, мање од „балканизације”, што је заједнички назив за свакојака распарчавања, раскиде “политичких бракова”…

Премеравају се све међународне везе и сцене. Нема државе која не трага за подесним дозама –себе у свету и света у себи, за својом новом улогом на глобалној сцени, где се шири број носилаца главних рола. Кина, Индија, Бразил па и Русија (од пре неколико година) просперирали су појачавањем веза са светом. Немачка, Шведска, Канада и „азијски тигрови” добро пролазе, извештава се, и у текућим глобалним економским потресима.

Примењује се, наравно, и даље истрајно правило „у се и у своје кљусе”, али истовремено све рационалне власти воде рачуна, више него икада, да не остану „кусе” у међународним пословима. Унутрашња политика, обрнуто од познате крилатице по којој је извор спољне политике, све више је наставак светских кретања, која надмашују класичне суверенитете,као што су борбе против: тероризма, организованог и сајбер криминала, трговине дрогама и људима, прања прљавог новца, ширења оружја за масовно уништавање, климатских и финансијских тумбања.

Наведени фронтови сугеришу да су се свеколико зло брже глобализовало од добра. Један од државника, с којим сам попричао, признао је да је су се он и његове колеге посрамиле што се подземље боље повезује од њих и да их је то подстакло да унапреде сарадњу између влада, па се ефикасније, него кад су деловале неповезано, сада обрачунавају с починиоцима националних и транснационалних деликата.

Спољна веза је први пут неизоставно и судбинска унутрашња чињеница. Ако је ишта ново у политици, онда је баш та околност. Ко год да је пренебрегне, преостаће му рола каскадера, да одигра вратоломије у надметању носилаца главних улога и у њихово име.