Teatar za nove uloge

Kome god je stalo da izbegne razvod, mogao bi da se ugleda na –diplomate. Već uvežbani za održavanje i krhkih veza, oni su ovih dana pojačano dokazivali da unutrašnje kriziranje može da se ublaži i –širenjem spoljnih partnerstava.

Poljuljani autoritet, posle izbornog poraza njegove stranke, Barak Obama ojačava serijom turneja: po jugu Azije, Dalekom istoku, Evropi. Uspehom napolju, pridobiju se i nepoverljivi zemljaci –pravilo je po kome su, često, čak i lokalni anonimusi prerastali u „zvezde”.

Obodrio ga je upravo okončani boravak u Lisabonu. NATO je pokazao jedinstvo,izjavio je po završetku samita Alijanse, koja je usvojila njegov plan za postavljanje raketnog štita i založila se za širenje saradnje s Rusijom, pa računa da će te „homogenizacije” doprineti i zbijanju nacionalnih redova, gde mu se isprečava sve moćnija opozicija.

Okrepio se i u Indiji. Oživeo je sećanje na legendarnog Mahatmu Gandija u čijem je istorijskom dostignuću video dokaz da „jedan jedini čovek može da donese bitne promene”, što su američki birači, prilično nerealno u tamošnjim okolnostima, očekivali od njega kao vrlo originalnog šefa Bele kuće.

Ugošćavanje strane elite moglo bi da osokoli i Portugalce. Da kao domaćini skupa na najvišem nivou (NATO, NATO–Rusija, EU–SAD) pridobiju više podrške za izlazak iz naraslih im ekonomskih nevolja.

Projektovano zbližavanje zapada i Rusije takođe obećava i poboljšavanje unutrašnjih prilika obema stranama. Za nacionalnu modernizaciju, na kojoj posebno insistira ruski predsednik Dmitrij Medvedev, potrebna je i tehnologija zapada čiji je evropski deo prilično prikopčan za istočne gasovode, dok obema stranama odgovara da smanjivanjem troškova za mere podozrenja povećaju fondove za podsticaje privredi i standardu građana.

Slična aranžiranja su registrovana i na drugim stranama, pa i na Balkanu.

Intenzivni kontakti predsednika Borisa Tadića i Ive Josipovića doživljavaju se kao doprinos i poboljšanju unutrašnjih i regionalnih prilika. Takve ocene su se čule i na nedavnom skupu o međunarodnoj bezbednosti u Kanadi, gde su za istim stolom razgovarali Srbi, Hrvati, Crnogorci, kosovski Albanci, Amerikanci, Francuz, Grk… Čulo se, uz ostalo, da se prostor bivše Jugoslavije postepeno preobraća od uvoznika u izvoznika bezbednosti i da se povećavanje zajedničkih i pojedinačnih šansi za razvoj vidi u pridruživanju Evropskoj uniji.

Jedan od eksperata je ocenio i da bi prevazilaženjem preostalih problema, region mogao da se istakne kao model drugima za rešavanje spornih pitanja, i da za takav „patent” ubira specifične „tantijeme”. Zazvučalo je kao šala, ali naklonjena zbilji: jer ako bi nama takvi kakvi smo, na ovim prostorima, uspelo da izgladimo neslaganja, mnogi bi, zaista, poverovali da i oni mogu da otklone svoje probleme, manje od „balkanizacije”, što je zajednički naziv za svakojaka rasparčavanja, raskide “političkih brakova”…

Premeravaju se sve međunarodne veze i scene. Nema države koja ne traga za podesnim dozama –sebe u svetu i sveta u sebi, za svojom novom ulogom na globalnoj sceni, gde se širi broj nosilaca glavnih rola. Kina, Indija, Brazil pa i Rusija (od pre nekoliko godina) prosperirali su pojačavanjem veza sa svetom. Nemačka, Švedska, Kanada i „azijski tigrovi” dobro prolaze, izveštava se, i u tekućim globalnim ekonomskim potresima.

Primenjuje se, naravno, i dalje istrajno pravilo „u se i u svoje kljuse”, ali istovremeno sve racionalne vlasti vode računa, više nego ikada, da ne ostanu „kuse” u međunarodnim poslovima. Unutrašnja politika, obrnuto od poznate krilatice po kojoj je izvor spoljne politike, sve više je nastavak svetskih kretanja, koja nadmašuju klasične suverenitete,kao što su borbe protiv: terorizma, organizovanog i sajber kriminala, trgovine drogama i ljudima, pranja prljavog novca, širenja oružja za masovno uništavanje, klimatskih i finansijskih tumbanja.

Navedeni frontovi sugerišu da su se svekoliko zlo brže globalizovalo od dobra. Jedan od državnika, s kojim sam popričao, priznao je da je su se on i njegove kolege posramile što se podzemlje bolje povezuje od njih i da ih je to podstaklo da unaprede saradnju između vlada, pa se efikasnije, nego kad su delovale nepovezano, sada obračunavaju s počiniocima nacionalnih i transnacionalnih delikata.

Spoljna veza je prvi put neizostavno i sudbinska unutrašnja činjenica. Ako je išta novo u politici, onda je baš ta okolnost. Ko god da je prenebregne, preostaće mu rola kaskadera, da odigra vratolomije u nadmetanju nosilaca glavnih uloga i u njihovo ime.