Демонски цинизам моћних

Ђорђо Сладоје (1954), аутор збирки: "Дневник несанице", "Велики пост", "Свакодневни уторник", "Трепетник", "Плач Светог Саве", "Петозарни мученици", "Далеко је Хиландар", "Огледалце српско", објавио је недавно, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, нову песничку књигу: "Мала васкрсења".

Овај песнички роман почиње предговором (песма "Прва недеља"), а завршава се  поговором ("Видиш ли ме"). И у новој збирци песама Сладоје је остао доследан себи: интересују га "Божји послови", наша традиција и култура, православна вера, народно певање, гусле и десетерац.

Бог је свој посао завршио ("Господ са света скида скелу"). Све му је успело, осим прављење човека и оно "нешто од ребра". Због Божјег умора и несавршености света испаштамо и данас?

– У Књизи Постања пише да је Бог саздао човјека према свом подобију, али тек након што је створио небо, земљу и воду, одвојио свјетлост од таме и обавио друге важније и теже послове. То пјесничкој уобразиљи допушта претпоставку да је Творац већ био уморан, да му је понестало квалитетног материјала и да творевина није испала најсавршенија. Биће да је и човјеку врло брзо дојадило да живи по божјим заповијестима. Од прародитељског гријеха у Рајском врту присутна је човјекова жеља да узурпира Творчеве надлежности и присваја божанске атрибуте, бесмртност прије свих. Противрјечна, кентаурска људска природа – мајмунска и божанска у исти мах – та кобна "фабричка грешка" кључни је узрок трагичних неспоразума са свијетом – увијек и свуда.

Кроз читаву историју "до храма и до трона" водили су крвави путеви. Ништа се није променило ни данас?

– Са становишта појединца историја се доима као хаотичан и бесмислен процес разарања и уништаваља, ријечју као голо насиље чију је логику и крајњи циљ тешко одгонетнути. Једино се са сигурношћу може рећи да историју покреће грдна мјешавина крви суза и зноја и да се ту ништа битније није промијенило. Само су се усавршавале технике уништавања – од мануфактуре до високе електронске и микробиолошке технологије. Тако је индустрија смрти постала један од најуноснијих послова у савременом свијету. А митске,религијске и умјетничке представе ту су да умилостиве демоне историје и да њеној "идиотској причи" прибаве симболички смисао и тако надокнаде мањак божанске супстанце у човјеку.

Губитак наде

Ни Христова мисија није успела, иако је све учинио да помогне човечанству. Имамо ли право, после свега, да се надамо васкрсењу, Христовом и нашем?

– Христова појава у историји човјечанства представља величанствен и непоновљив покушај да се љубављу, праштањем и жртвовањем искупе људски гријеси и друга непочинства. Христов пут јесте пут страдања у име вјере да је и на земљи могуће живјети по божјим законима и да се зло у човјеку и у свијету може добротом надвладати – кад већ нису помогли ни Изгон, ни Потоп, ни Заповијести...

"Устани,Лазаре" – то је најмоћнија реченица изговорена на земљи. Њен ехо непрестано производи мала, свакодневна васкрсења и одржава наду у Велики Васкрс!  

Зато је губитак наде тежак и неопростив гријех. У поезији, пак, вјера у васкрсавајућу моћ Ријечи јесте врхунац религиозности. Јер не треба никада заборављати у кога Ријеч бјеше на почетку!

Безбожан смо народ. Не верујемо ни у шта. Да ли нас, зато, стиже заслужена казна?

– Није ми тешко, али ни лако богме, да се сложим са тврдњом да смо ми  и малодушни и углавном колебљиви у вјери. И ту ради наш "врапчји интензитет" и неки необјашњиви немар у стварима црквеним. Понекад ми се чини да је још увијек код народа јача жудња за "лагодним сиротињством" из Брозовог времена него жеља за истинским духовним преображајем, да и не говорим о отвореном, често вулгарном отпору према било каквој религиозности. Нема српске протуве која није имала конференцију за штампу, а чим патријарх заусти, дежурни душебрижници одмах гракну како се црква опет мијеша у политику иако је одвојена од државе. Ако је одвојена од државе, није од народа и мора да се брине о својој пастви, као што држава на другој страни брине о пореским обвезницима. Сурови експерименти кроз које смо прошли у двадесетом вијеку, а ту прије свега мислим на атеизацију, растурање села и пауперизацију сељака, то одвајање народа и од Неба и од Земље у знатној је мјери оштетило наш духовни и национални идентитет, што се преко ноћи не може поправити. Али, и у овом историјском мутљагу, у који смо стјерани са свих страна, назиру се охрабрујући знаци – у државним пословима, обнови црквеног живота, у дашку новог патриотизма...

Нови век, у новом миленијуму, називате – каравеком. Биће то још један црни век за српски народ?

– У каравек су стала стољећа српске историје, ако изузмемо златно средњовјековље и ријетке немањићке пропламсаје у бунама и устанцима и кратким ренесансним трзајима. Двадесети вијек, који је код нас почео Принциповим пуцњима а завршио се НАТО-бомбма, био је по злу, вијек над вијековима. И нови миленијум почео је као реприза ове крваве "сапунице". Иако је имагинација зла неисцрпна, не знам шта би нам још могли учинити, сем ако ће да испуњавају обећање оног британског војног службеника – да ће, ако затреба, Србе вратити у камено доба. Да би се опстало у том суровом, тоталитарном свијету, најважније је,чини ми се, да се Србија изнутра реинтегрише и обнови свој запуштени идентитет. Без тога ми ћемо се,  ако већ нисмо, претворити у јефтину радну снагу и фрустрирану гомилу потрошача западних нус-производа. Да би се избјегле опасне кривине на европском путу, требало би можда учити од оних који су у Европу већ одлазили. Од Вука, рецимо, иако би и он данас тешко дошао до визе, а можда би и на потјерници завршио. Њему је било "лако"да штулом отвара врата европских канцеларија кад је долазио с пуним бисагама. Иако тамо поодавно не столују ни Гете, ни Иго, чак ни Сартр, можда ће нас неко једном упитати – с чиме сте дошли, шта сте нам донијели...

За Србе ово је и век прогонства. Сеобе су наша судбина. Има ли им краја?

– Сеобе, а можда је боље и тачније рећи прогонства, јесу изгледа наше судбинско обиљежје и дубока историјска траума. Са југа на сјевер, са запада на исток,па опет на југ и запад – у Аустралију, у Канаду...и тако унакрст и у круг – без краја и конца...Али непристојно је о сеобама говорити без Црњанског. Има у "Другој књизи Сеоба", коју посебно волим, оно мјесто кад царски изасланик Гарсули долази у Темишвар да  Србе лиши војничких привилегија и расели их по панонским ритовима и пустарама, да их како би се данас рекло, европеизује, демократизује и стандардизује. Исаковичи организују протест на коме се најснажније чују повици – нећемо да будемо паори! Можда би тај слоган требало и данас узвикивати пред Гарсулијевим насљедницима – нећемо да будемо паори!

Дрина и даље не спаја, већ раздваја српски народ. А на скели, нико други, него Харон чека?

– Дрина нас вијековима раздваја, али нас још није раздвојила. Надам се да ће њен раздјелнички водостај у будућности опадати. Шта год радила, Дрина се љепотом искупљује – чудесна ријека ма с које обале да погледаш. Али, нас не раздваја само Дрина него и шумски поточићи и јендеци које сами копамо и муљ којим се свакодневно затрпавамо. А Харон, самостални превозник душа са овог на онај свијет, само ради свој посао. Његова је скела најсигурнија и никад не касни. Посљедњих година и деценија био је, нажалост, запослен преко сваке мјере. Понекад га замијени онај глуви Јамак из Анрићеве "На Дрини ћуприје", што му дође на исто. А за ријетке душе које су то заслужиле побрине се свети Никола.

Постмодернистичка инсталација

У истој кући живели су Омер Шачић и Крсто Рудан. У рату, једино та кућа није спаљена. Мораћемо, упркос свему, поново да живимо заједно или барем једни поред других?

– Пјесма "Повратак" на коју се позивате заснована је на стварним догађијама и личностима. Крстова и Омерова кућа пртекла је Други свјетски рат и држала се узгор до недавно. Ако није спаљена у посљедњем рату, "појели" су је преградни зидови што и пјесма каже. Након свега што смо једни другима урадили било би најлогичније и историјски најздравије да живимо одвојено. Али, један амерички експерт рече ономад да је измирење могуће само на енглеском језику. Што значи да ни сада ништа неће бити ријешено до краја. Остаће нека постмодернистичка инсталација коју ће велики активирати кад год им затреба, рачунајући са већ провјереном лакоћом с којом балкански народи кидишу једни на друге.

За "свету енклаву" песник, пошто није приложио главу, прилаже "два-три мутна стиха". Само се у песми могу сачувати Липљани, Звечан, Штрпце, Угљари...?

– Ето докле је дошло – да се за Косово отимамо са онима чији су најзначајнији споменици наше цркве и манастири које су порушили и попалили уз благослов тзв.цивилизованог свијета.  На дјелу је демонски цинизам моћних који каже –такво је затечено стање, а за то сте ви као народ криви. Пошто су годинама и деценијама посматрали наш немар, као да се ради о стрњишту а не о светој земљи, сад би хтјели да се добровољно одрекнемо Косова и Метохије, да извадимо камен-темељац и да им га свечано уручимо. И кад бисмо хтјели, ми Косово не можемо дати. Постоји граница испод које једна заједница престаје да буде народ и претвара се у гомилу без својстава. То је, у овом случају, граница која би Србију одвојила од Косова и Метохије. Косово је у поезији сачувано, у пјесми му је најсигурније – у епском десетерцу и стиховима Ракића, Попе, Бећковића, Симовића, Нога и многих знаних и незнаних српских пјесника. Али коме ће бити до пјесме ако нам га, не дај Боже, отму.

Херцеговцима, својим земљацима, поручујете да Србију славе и када Србија на њих заборави?

– Међу херцеговачким Србима нема скоро ни једног, који је држао до себе, а да му је пало на памет да, поред живе Србије, по  чукама подиже престонице. А могло би се и тамо наћи и царских омеђина и претендената на престо. Отуда, из очевине светог Саве, одувијек се у  Србију гледало као у спаситељку. Та жудња за матицом није јењавала без обзира на то како је на њу одавде узвраћано. Бивало је и бива да Србија не зна шта ће ни са својом муком, а камоли са нашом љубављу. Било како му драго – тек нико нема право да нам духовни простор своди на "београдски пашалук", да не кажем на "круг двојком", нити да културни и књижевни саобраћај преусмјерава само на јужну пругу. То су опасне, провинцијалне идеје које воде у дукљанизацију Србије. На другој страни, једнако су нездраве и амбиције Динараца да буду отправници на свим српским пругама.

--------------------------------------------------------------------------

Нетрулежне јабуке

Ковчег у којем су мошти светога Саве
Понели на ломачу оне далеке зиме
Незнано како доспео је у руке
Некаквог трговца Пљевљака иноверца
Нашав се у чуду не знајућ шта ће с њиме
Ошамућен и збуњен врелом белином целца
Он је у ковчег потрпо ко у сламу
Рахитичне крушке и рањене јабуке
Које се стоци дају
Ту оне нагло престаше  да вену
А по мирису и чудесноме сјају
Што је извирао из подрумског мрака
Нагрну силан народ не питајућ за цену
Боже када бих мого попут тог Пљевљака
У шкрињи мироточној у светлом повесму
Где још тињају крушке и оне јабуке руде
Да чувам речи за песму!
А после – како буде
Ђорђо Сладоје