Космос пре космоса

У којем по реду космосу живимо?

Све донедавно космолози би вам одбрусили да такво питање нема никаквог смисла, тек покоји се усуђивао да га јавно изнесе. Недавни налази проучавања микроталасног позадинског зрачења (CMB), међутим, указују да је нечега било уочи „Великог праска” (Big Bang).

Хоће ли Роџер Пенроуз са Универзитета Оксфорд (Велика Британија), један од најчувенијих савремених космолога, доживети судбину радозналца који се осмелио да упита светог Августина шта је Бог радио пре стварања света? Ранохришћански филозоф и теолог му је не часећи ни часа прекорно узвратио: „Припремао је пакао за људе који постављају таква питања”.

У хришћанску веру преобраћени Аурелије Августин још у четвртом столећу записао је да „свет није сачињен у времену, већ од времена” и да је створен ни из чега. Време је започело тек када је утемељен, а Бог је вечан, изван времена.

Савремена космологија учи да је појам времена бесмислен пре зачетка васељене. Зато се мало ко одважио да изучава шта је претходило страхотној експлозији у којој је, пре 13 милијарди и 700 милиона година, из бескрајно мајушне тачке непојамно велике густине рођена васељена. Ако је замислимо као велики балон, он ни до дана данашњег није престао да се надувава – шири се 20 милиона километара у минуту!

Бесконачно понављање

Недавно је уочено да су у својеврсним прстеновима који окружују галактичка јата топлотна одступања необично мала, што указује на високо уређено стање или прилично одсуство ентропије (тежња да се пређе у већу неуређеност). Једна од могућности јесте да је постојала пре настанка нашег космоса, а то значи да се он приближава последњим тренуцима ширења (експанзије) у ништавило после чега ће се урушити у самог себе. И то је окидач за будући космос.

Наш није ни први, ни последњи! Бесконачно понављање у својеврсном „зачараном кругу”.

Како је то установљено?

У сателитским мерењима микроталасног позадинског зрачења, за које се претпоставља да опстаје из најранијих дана космоса, уочени су понављајући обрасци, што указује да простор и време можда не потичу из „Великог праска”. Наш космос, наиме, непрекидно пролази кроз кружно кретање, зато је вечан.

Уједно је оповргнута општеприхваћена замисао наглог ширења (инфлација), нарочито у раздобљу убрзо после застрашујућег распрснућа. Роџер Пенроуз сматра да нагло надувавање не може да оправда стање ниске ентропије у којем је, како се подучава, космос започео.

Другим речима, простор и време нису настали у „Великом праску”, тај догађај је само један у низу сличних. Сваки „велики прасак” означио је почетак новог еона (веома дуго раздобље или вечност), а наш космос је један од многих. Сваки нови отпочиње наместо пређашњег: најпре се први бескрајно растегне, а потом бесконачно сажме и изнова распукне.

Чланак краљичиног витеза Роџера Пенроуза (с другопотписаним Вахеом Гурзадијаном из Института за физику у Јеревану, Јерменија), ових дана објављен у електронском часопису „Архива” на Интернету, без уобичајене рецензије, узбуркаће научничке страсти.

У минулих неколико година уобличила се нова претпоставка, стручно названа квантно-гравитациона петља (LQG), наговешћујући да је „квантни скок” био претеча „Великом праску”, што значи да је садашњи космос проистекао из другог који се урушио.

Без тамне енергије

Адријен Ериксек из Калифорнијског института за технологију (САД) обзнанио је 2008. да је рани космос, вероватно, задржао отисак времена пре „Великог праска”. И он је проучавао космичко микроталасно позадинско зрачење, светлост исијану када је космос имао само 400.000 година (најраније детињство).

Иако се оно распростире, углавном, подједнако у свим смеровима, на појединим тачкама опажена су мајушна колебања (флуктуације) за која се претпоставља да су замеци каснијих галаксија, што је наговештај да наш космос происходи из неког пређашњег.

Ни остали нису седели скрштених руку. Неколико месеци раније Алехандро Коричи, с Националног независног универзитета у Мексику, и Парампрет Синг, из Периметер института за теоријску физику у Канади, понудили су узбудљив одговор: космос пре непојамне експлозије морао је у великој мери да личи на садашњи. Своје тумачење обзнанили су, као и Адријен Ериксек, у угледном часопису „Физикал ривју летерс”.

У октобру је тајвански математичар Вун Ји Шуа написао да се „Велики прасак” није догодио, наизменично су се смењивали – растезање и скупљање. Убрзано ширење одиграло се без уплива неухватљиве „тамне енергије”, чије постојање ничим није веродостојно потврђено.

Који је, дакле, по реду садашњи?

Станко Стојиљковић