Где су ти ванземаљци

Јесмо ли сами у космичком беспућу и бескрају?

НАСА је славодобитно најавила доказе да изван наше планете постоји живот, што увек звучи заводљиво. Ниједног ванземаљца још нису ухватили, а нису га ни снимили. Каквим то налазима маше?

Пред знатижељним новинарима појавиће се геобиолог, океанограф, биолог и еколог. Шта би то могли да саопште?

Вероватно новости које је Национална ваздухопловна и свемирска агенција САД већ обелоданила: међународна свемирска летелица „Касини-Хајгенс”, одаслата 15. октобра 1997. године, недавно је дојавила да Сатурнову пратиљу Реју (друга по величини) обмотава проређена измаглица састављена од кисеоника и угљен-диоксида. Гасова који подржавају настанак, барем, најједноставнијих облика живота.

Кисеоник и хладноћа

Чињеница да је то првина да је на неком другом небеском телу, осим на родној Земљи, уочен гас који халапљиво удишемо додатно је усталасала духове. Чак и ако га има пет милијарди пута мање него што ми свакодневно искушавамо! Али површина поменутог месеца је сувише хладна, па се искључује да (п)одржава живот какав познајемо.

Да ли то значи да се појавио у неком другом облику? Такву могућност ниједан обазрив астробиолог не би смео олако да одбаци.

Други на листи пожељних јесте Титан, највећи од 63 Сатурнова сателита, на којем је раније установљено да је обавијен густим гасовитим омотачем (атмосфера) и да подсећа на нашу „космичку колевку” од пре четири милијарде година. Прекривен је језерима, морима и океанима смрзнутог течног метана и етана, у којима је могуће пронаћи најпростије микроорганизме.

На површини је готово три пута хладније него у појединим крајевима Сибира (Јакутск) – око 180 Целзијусових степени испод нуле.

Дводелна летелица „Касини-Хајгенс” откачила је други део својег назива – сонду „Хајгенс” – која се великом брзином обрушила на Титан у јануару 2005. године и накратко слала драгоцене податке први пут прикупљене мерењем с лица места.

Пре две године је још један верни Сатурнов следбеник, Енкелад, прилично изненадио научнике: откривено је 20 пута више водене паре, угљен-диоксида, угљен-моноксида, метана и, чак, неких органских материја него што се очекивало.

Летелица „Касини” наставила је да облеће око Сатурна прослеђујући Земљанима податке о самој планети, прстеновима и осталим сателитима. На цео подухват, у који су укључене НАСА, ЕСА (Европска свемирска агенција) и ИСА (Италијанска свемирска агенција), утрошене су 3,2 милијарде долара.

Пут у средиште Земље

А где су ванземаљци?

У роману Жила Верна „Пут у средиште Земље” извесни радознали професор своје силажење започиње речима: „... силази одважни путник и долази до средишта Земље”. Уместо човека најдубље се спустила – на 2,8 километара испод површине – једна бактерија (Desulforudis audaxviator), из милоште прозвана „одважним путником”. Пронашли су је у пукотинама стена испуњеним течношћу у руднику злата Мпоненг (Јужна Африка). На температури од 60 Целзијусових степени, без светла и кисеоника.

Крије ли дотично једноћелијско створењце тајну опстанка на другим планетама?

Све досадашње претраге и потраге, немерљиво скромне у поређењу с непојамним пространством, нису навеле ни на какав траг. Одасвуд зјапи застрашујућа празнина, одасвуд допире обеспокојавајући мук.

Јесу ли људи, доиста, космички самотњаци?

Астробиолози или биоастрономи предано изучавају сваки облик живе твари на који наиђу. Да би она могла ма где да опстане, неопходно је да се испуне четири услова: 1. извор енергије; 2. врста атома која омогућује настанак сложених склопова; 3. течни растварач у којем се молекули крећу и ступају у међудејство и 4. довољно времена да се живот зачне и развије.

Послужимо ли се препричаним правничким начелом: „Ми смо сами у космосу, све док се друкчије не докаже”.

Станко Стојиљковић