Кућа добрих домаћина

Са врха „Београђанке” ретко стижу вести о новим програмским потезима – нема власничких промена, нема смена уредника, нема помпезних трансфера ТВ лица... Ради се озбиљно, планира темељно и развија поступно, с јасном идејом шта ова медијска кућа може и треба да буде у датом окружењу. Без директног притиска под којим су „национални борци” у телевизијској арени, неоптерећена толико као они упоређивањем „рејтинга и шерова”, телевизија Студио Б лагано повећава свој удео на медијској сцени и увећава престиж код гледалаца. С обзиром да је реч о градској телевизији Београда, који је „пола Србије”, никако није мали ни домет ни значај оног што припрема и приказује тим Александра Тимофејева.

Проширивање Јутарњег програма све до поднева, а затим и увођење поподневне емисије „Београде, добар дан” чини да се Студио Б доживљава као стално отворена, уредна и пристојна кућа с много добрих домаћина који су пријатни и радо виђени гости у гледаочевом дому. Па ако дан почне са Сањом Лубардић или Снежаном Петровић, наставиће се нешто опуштеније, али не мање информативно и срдачно код Југослава Пантелића и Ирене Јовановић. Вече с неизбежним политичким дебатама биће подношљивије уз разложног и смиреног Ђорђа Мићића, а право задовољство следи уз личности које за своје саговорнике изаберу Ивана Николић, Биљана Вилимон, Александар Гајшек и Велимир Павловић. Њихове емисије „Мој Београд”, „Лагуми” (однедавно у новом и прикладнијем термину), „Агапе” и „Ниво 23” – све до „Још увек будни ” Ивон Јафали програмске су тачке које додатно одликују Студио Б као о телевизију у целини вредну гледања.

У том скупу наслова довољно је понуде за ону публику која се сматра „захтевнијом” а заправо је само обичан свет незаинтересован за међусобна блаћења станара „Фарме” или за рвање у блату учесника  „Сурвајвера”, за трачеве из бедног локалног „џет сета” или политичка трачарења из сукобљених партијских штабова. Не би, истина, било на одмет да се тим верним гледаоцима приушти још нека популарна серија, сад кад су отишли Серанови, да буде више примамљивих играних филмова, да се пронађу привлачни страни документарни серијали.

Али, и без тога, с мањим улагањима, па и без њих, постиже се овде неочекивано добар ефекат. Тако је, рецимо, понуду станице обогатила емисија коју припремају студенти новинарства. Можда би се понешто ваљано могло добити и од сродних локалних станица у земљи, а сигурно и сопственим походом по другим градовима и варошима, као некад серијом „Србија међу шљивама”.

А с „Београдом међу платанима” у средишту и у срцу...