Уметност може да победи трагедију

Од нашег специјалног извештача

Солун – Ово је заиста његова година. Отпочела у фебруару на Берлинском фестивалу, светском премијером филма „Син Вавилона” и освојеном наградом жирија Амнести интернешенела, настављена његовим боравцима у Сан Себастијану, Утрехту, Пусану, Карловим Варима, Торонту, Новом Саду и Сарајеву, Београду... и крунисана сада ретроспективом његових филмова на 51. Солунском фестивалу и повереном му улогом члана званичног жирија који одлучује о судбини награде „Златни Александар”.

Ирачки редитељ, продуцент и сниматељ Мохамед Ал Дарађи (1978), чији су филмови „Моје име је Мухамед”, „Снови”, „Рат, љубав, бог и лудило” и „Син Вавилона” били виђени и на новосадском фестивалу, у међувремену је од стране америчког часописа „Верајети” проглашен за најбољег редитеља Средњег истока, а његов „Син Вавилона” постао је и званични кандидат за Оскара у категорији најбољег страног филма.

Ал Дарађи који каже да је одувек веровао да уметност може да победи трагедију, својевремено је напустио студије филма у Лондону које је уписао занесен италијанским неореализмом и филмовима Роселинија, вратио се у домовину, да би уживо снимао рат и остварио сан о снимању у земљи у којој су тог момента радила само четири биоскопа.

Храброст, часност, искреност и аутентичност красе стваралаштво Мохамеда Ал Дарађија. Потврдило се то и у дугометражном, драмском играном филму „Син Вавилона” у којем играју натуршчици, а у којем аутор отворено и храбро проговара и о тешком страдању ирачких Курда током Садамовог режима и указује на проблематику непостојања организованог тражења несталих лица у Ираку пре и после слома и доласка америчких и савезничких трупа на ирачко тло.

Ирачки редитељ је грчкој публици открио и да ради на два нова пројекта, од којих је један документарац – „У рукама моје мајке” посвећен деци чији су родитељи били киднаповани и убијени и други, играни филм „Железничка станица” у којем има намеру да прати путовање 23-годишње девојке, бомбаша-самоубице, од њених припрема за самоубилачки чин до тренутка када ће, дигнувши себе у ваздух, убити многе људе. Аутор каже да ће и у овим филмовима, као и у свим његовим претходним, централно место имати људске приче.

Посвећеност филмском стваралаштву краси и лик данске редитељке Сузан Бир, једне од пет аутора којем овогодишњи Солунски фестивал приређује ретроспективу. Њени су филмови храбри, а њени јунаци хероји са људским ликом који не могу да спасу човечанство или да лете високо, већ да живе у савременим друштвима превазилазећи препреке које су свакодневно узроковане спољним или унутрашњим факторима, да прекорачују сопствене границе, суочавају се са личним губицима и породичним оптерећењима.

У својим филмовима, као што су „Фројдова дневна соба”, „Отворена срца”, „После венчања” или „У бољем свету” Бирова нуди јунаке који имају слабости, жеље и потребе, који су понекад љути и узнемирени, који умеју да повреде друге и који се плаше. Као њихов творац, Бирова за њих страхује, односи се према њима брижно, разуме их и подржава, саосећа са њима, не оптерећујући публику сопственим страховима од случајности догађаја и људског инстинкта освете. Сузан Бир нуди моћне и узбудљиве породичне и романтичне драме, у којима не суди и не пресуђује већ поставља питања указујући на то да на крају увек постоји нада. Великодушно.

И пољска редитељка Дорота Кеджиерзавска је једна од личности у жижи 51. Солунског фестивала, као једна од најоригиналнијих пољских аутора после пада комунизма у овој земљи. Непоколебљива у својој посвећености филму, посебној визуелној естетици и сопственим погледима на свет, она ствара тихо и постојано, снимивши до сада већ 10 филмова, међу којима су и  награђивани „Ништа”, „Ја јесам” и „Време за умирање”.

Приче Дороте Кеджиерзавске настају углавном на основу фрагмената из живота, новинских чланака, полицијских извештаја, али и слика које су део њеног сопственог искуства света. Њени су филмови лични и хумани, фокусирани на људе одбачене од стране система. Они су (најчешће жене и деца), иако жртве, отпорни и трпељиви, пркосни. Умеју да носе терет живота, имају веру и чак и дозу радосне знатижеље у откривању света.

Кеджиерзавска кроз своје филмове открива сопствени универзум. Ослања се на филмски језик а не на вербални дијалог, у крупном плану фокусира се на погледе људи осликавајући тако њихов дух и емоције и исказујући дубоко поштовање према својим филмским јунацима. У Солуну је дочекана громким аплаузом.