„Маратонци” трче кроз „српски Холивуд”

Панчево – Панчевци су се потајно надали да ће њихов град постати „српски Холивуд”. Када је у лето 1987. овде стигао продуцент Карло Понти са супругом Софијом Лорен и са тадашњим градоначелником утаначио услове о изградњи кулиса за снимање телевизијске серије и филма „Мама Лучија“, завладала је права помама тврдњи како је Панчево град који филмаџије не заобилазе.

Између старе и напуштене железничке станице и Тамиша никао је за неколико недеља филмски Њујорк из тридесетих година прошлог века. Понти обавио посао и отишао, а остале су приче.

Две наредне године Панчевци су одбијали да сруше кулисе филмског Њујорка, надајући се да је то довољно да овде дођу да снимају и други. Годину дана после „Мама Лучије“ снимао је ту Дарко Бајић „Заборављене“, а ТВ Нови Сад једну епизоду из серијала „Варошарије“, а онда су кулисе почеле да труле и падају саме. И данас можете чути неког Панчевца како тврди да је „Њујорк“ на Тамишу ваљало сачувати, макар као туристичку атракцију (?!).

Но, иако је ветар наде да ће Панчево заменити тада већ заборављени Филмски град у Кошутњаку прохујао са Понтијем, истина је да је то, после Београда, највише сликан наш град. Петоро панчевачких ентузијаста: Радиша Станишић, Ненад Живковић, Љубомир Радовановић, Александар Станојловић и Анђелија Цветић објавили су недавно књижицу „Панчево у кадру“, са пописом 54 филмска и телевизијска пројекта који су у целини или делом од 1956. до данас реализовани у Панчеву.

– Током неколико месеци истраживања, затражили смо помоћ, преко Интернета, седам стотина Панчеваца, не бисмо ли открили нешто што нисмо знали. Јавило нам се педесетак, али је сада извесно да списак свега што је снимано у Панчеву није коначан. На самој промоцији књиге добили смо податке о неколико филмских пројеката реализованих у Панчеву за које нисмо знали – каже Ненад Живковић.

Почело је 1956. са две велике копродукције: „Михајло Строгов“ и „Чувај се, Ла Тур“. Први је режирао Кармине Галоне а други Жорж Лампин. Још се многи Панчевци сећају да су статирали у овом другом, који је сниман на теренима близу Јабуке. Уживали су у костимима, којих је за Ла Тура направљено десет хиљада. За потребе совјетско-југословенске копродукције „Алекса Дундић“, 1958. године, Панчево је „глумило“ Вороњеж.

Први домаћи филм сниман у Панчеву 1956. године био је „Партизанске приче“ Столета Јанковића, а у старом језгру града, још увек поприлично урушеном, снимани су неки од култних домаћих филмова: „Скупљачи перја“ 1967. Александра Петровића, „Кад будем мртав и бео“, такође 1967, Живојина Павловића, „Ко то тамо пева“ 1980. и „Маратонци трче почасни круг“ (1982) Слободана Шијана. На Тамишком купалишту сниман је 1983. „Балкан експрес“ Бранка Балетића. Кафану „Бел епок“ „глумиле“ су просторије Риболовачког друштва „Марко Кулић“.

Године 2008. половина Улице Петра Драпшина, у центру Панчева, „преобучена“ је кулисама да би ту Лилијана Кавани снимала ТВ филм „Ајнштајн“.

У селима крај Панчева, посебно на обронцима Пешчаре, много је снимано. „Пуковница“ Ђорђа Кадијевића у Долову, „Хитлер из нашег сокака“ Владимира Тадеја у Глогоњу, „Салаш у малом риту“ Бранка Бауера у Омољици. Године 2009. у Панчеву је снимљен први српски зомби филм „Зона мртвих“ Милана Коњевића и Милана Тодоровића, а последњи на листи су ове године снимани „Кориолан“ Ралфа Фајнса и домаћи „Шишање“ Стевана Филиповића.

Градске власти су ових дана најавиле да ће коначно почети давно најављивана обнова старог панчевачког језгра које је толико било привлачно филмаџијама, а екипа која је направила „Панчево у кадру“ наговештава да ће написати књигу са потпунијим списком филмова овде снимљених и причама са снимања. Хоће ли ново „старо Панчево“ бити привлачно за сликање као ово полуразрушено, видеће се, али прича о „српском Холивуду“ у Панчеву остала је, ипак, само пуста жеља.