Гомила мрачних сова

Ове године српска култура слави више значајних годишњица. Да поменемо само неке – сто година од рођења Меше Селимовића и Скендера Куленовића и две стотине година од „рођења“ једне за српску писменост врло значајне књиге „Сало дебелога јера либо (или) азбукопротрес“ Саве Мркаља. Сваки од ове тројице аутора дао је и, невелик по обиму али велик по значају, допринос неговању, развоју или проучавању српског књижевног језика.

Меша Селимовић је 1967. године објавио у Матици српској студију „За и против Вука“ – смелу, оригиналну, сасвим другачију од свега што се у то време, а махом и раније могло чути код нас о Вуку и његовом раду на реформи српског књижевног језика и правописа. Подстакнут чињеницом да се у литератури углавном може прочитати само оно што су писали Вук и његови истомишљеници, а не и оно што су о Вуку говорили његови противници, Селимовић се загледао и у ону другу, Вуку супротстављену страну и дошао до закључка који би се могао сажети у његову реченицу „Вук није пао с неба, већ је дошао после многих“. Овај Селимовићев став уклопиће се у оно до чега ће студиозним проучавањем доћи лингвисти новосадске школе на челу са Александром Младеновићем – до постојања континуитета у развоју савременог српског књижевног језика, чији је део и сам Вук.

Мада идеја о књижевном језику на народној основи и писање на својеврсном народном језику, данас то знамо, постоје и пре Вука, он, пише Селимовић, „не признаје ништа од раније, негира све до темеља“. Својим неистомишљеницима се не супротставља научним аргументима већ „жестином, суровим ниподаштавањем!“. Вук хоће да осигура победу књижевног језика за који се залагао и зато немилосрдно удара по онима који другачије мисле. „Вукова тешка реч дуго је живела, и никако да изгуби снагу и данас.“ Селимовић жели да разбије уврежено мишљење да су Вукови противници „гомила мрачних сова, трутова, ноторних глупака, које Вук растерује лако као у игри“. Он аргументовано, обавештено, без једностраности и поједностављивања, али и критички пише о Мушицком, Видаковићу, Хаџићу, Стејићу, нарочито похвално о Доситеју, мање похвално о Текелији, али уз признање да је један од најпросвећенијих људи свога доба и чувени добротвор. „Не, Вукови противници нису били незналице ни дилетанти, ни идиоти, већ учени и способни људи“.

Селимовићу су блиски и неки ставови Вукових опонената, као што је, нпр., онај о потреби средњег стила у књижевном језику. Језик сељака је „жив и свеж, мирише на њиву, на планински ветар, крв, зној, пркос, на широке просторе живота, са свим што је у њему добро и зло, лепо и ружно“, али је „тврд, отпоран, несаломљив, неподобан за спиритуалност ... непогодан за изражавање виших и сложенијих мисли“. Селимовић оправдано примећује да овај језик није био довољан ни савременицима Вуковим, чак ни Бранку, па ни самом Вуку. Зато је и он посезао за речима из црквенословенског фонда, у почетку, додуше, прећутно, хвалећи чист народни језик, али касније отворено. Разлика између њега и његових опонената (о чему не пише Селимовић, али се у науци зна) само је у томе што је Вук црквенословенске речи „посрбљавао“, преобликовао у духу народног језика, а његови противници их узимали у неприлагођеном виду.

С нарочитим симпатијама Селимовић говори о Сави Мркаљу, чије је дело доскора било потпуно скрајнуто на маргине историје, а који је заправо први модерни реформатор српске ћирилице. Он се залагао за народни језик, за фонолошки правопис, за Аделунгов принцип „Пиши као што говориш“. Од њега је Вук наследио „мање-више довршен систем ортографије“, каже Селимовић.

Бираним речима Селимовић говори о једном од најзначајних сарадника Вукових Јернеју Копитару, али сматра оправданим став Љубе Стојановића „да је Копитарева намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике (у истом циљу дворска канцеларија је, још од времена Марије Терезије, форсирала увођење простонародног језика)“. Ово мишљење данас није усамљено. Ипак, Селимовић верује да је Вук своје дело стварао „за слободни живот свога народа, а не за живот под аустроугарском доминацијом“.

Критикујући у многоме Вука, дајући његовим противницима високо место у српској култури, говорећи с извесним жаљењем о другим могућим путевима којима смо могли поћи, Селимовић стаје у одбрану духа Вукове реформе. Сматра да Вук није канонизовао никакав правац у књижевности, није нормирао језик затворивши га у ненарушиве схеме. Градећи књижевни језик на народној основи, али временом га све више богатећи из црквенословенског језика (интернационалне речи и турцизме никад није ни дирао) дошао је до својеврсног средњег стила, који је погодан за изражавање „умозрителних мисли“, како би рекао Мушицки. Прави смисао Вукове реформе, каже Селимовић, искривљивали су сами вуковци који су једну живу и животну идеју претворили у догму.