Из наде у безнађе, и опет поново

Власт из прве деценије домаће транзиције из омрзнутог социјализма у мили нам капитализам (1990–2000) донела је национализам и свеколику мржњу према другима, ратове, санкције, насиље на сваком кораку, децивилизацију сваке врсте... Власт из друге деценије транзиције (2000–2010) из омрзнутог социјализма и омрзнуте аутократије у мили нам капитализам, успоставила је вишепартијски партократски систем и обавила распродају наше (државне) имовине, по општем уверењу, на коруптиван начин. Чак није ни корупција, готово по општем уверењу грађана, била је то пљачка.

Два пута у току последњих двадесет година имали смо два велика узлета народне наде и два велика пада. Тако је било на почетку, током и на крају прве деценије наше транзиције. А пошто школа није научена, као да се та деценија делом понавља и у овој која је на измаку. И ту нема никаквог места за асоцијације на фарсични карактер историјских догађаја који се понављају. Код нас нема фарсе, а како то другима изгледа, то је њихова ствар.

У једном истраживању које сам са колегама радио крајем 1999. године, нашли смо да су за две трећине грађана карактеристична негативна расположења, а да међу њима доминирају страх, стрепња и разочараност. Међу трећином позитивних расположења издвајала се нада. Годину дана касније, а две седмице пре избора за републичку скупштину (тачно пре 10 година), у истраживању Центра за проучавање алтернатива, нашли смо „постоктобарску слику”: три четвртине грађана било је у расположењима позитивне енергије, најчешће су у питању били вера да ће ускоро све да се промени, нада и оптимизам. На другој страни, сваки четврти испитаник био је у знаку негативних расположења, најчешће су то били забринутост и страх.

Пре неколико месеци, 10 године после поменутог истраживања, нашли смо да је расположење пола-пола. Међу позитивним расположењима најчешће се наводи вера да ће ускоро бити боље, нада и оптимизам. Постотак грађана чија су расположења обележена надом опао је за 10 година са 23 на 19 одсто, а она обележена вером да ће бити боље са 41 на 24 одсто. Број позитивно расположених грађана опао је са три четвртине на половину. Но, ова половина је знатно већа од оне две трећине грађана који су годину дана пре октобарских промена 2000. своје расположење сликали црним бојама. У садашњој слици, пак, поред многих црних тонова налазимо и нимало ружичасту оцену домета „октобарских промена”. Наиме, први пут после десет година, домет октобарских промена је лоше оцењен. Доминира оцена о одсуству промене, готово 38 одсто грађана каже да је све остало исто, 28 одсто тврди да је то почетак пропадања Србије, а тек 16 одсто „октобар” види као почетак демократских промена.

Пре 10 година нашли смо да је 54 одсто испитаника сматрало да ће нова власт у односу на ону претходну „бити много отпорнија према миту и корупцији”, грађани су тада хтели (71 одсто) да државним функционерима забране чланство у управним одборима, а 64 одсто је хтело да они замрзну своје функције у странкама... Да поменем да је тада далеко најцењенија политичка личност био Војислав Коштуница – за 59 одсто испитаника; шест одсто је навело Зорана Ђинђића, четири одсто Слободана Милошевића, а по два одсто Вука Драшковића, Млађана Динкића и Војислава Шешеља. Радом Коштунице било је у децембру 2000. задовољно 86 одсто грађана, а незадовољно тек четири одсто.

Тада, пре 10 година, у интерпретацији налаза поменутог истраживања смо записали: „Готово опште поверење у Коштуницу, задовољство грађана његовим радом у ’првих 100 дана’, стављање Коштунице на прво место свих ранг-листа на којима се мери углед и јавно деловање – то је оно што Милошевић није имао ни у својим најсјајнијим данима /../. Гледано по висини рејтинга, то је готово као онај ореол у којем смо ономад видели Тита, или на висини сјаја нимбуса који је у Хрвата до јуче имао Туђман. /.../ Надајмо се да је баш тако, јер у питању је опасна ствар – и за онога који је тако високо подигнут и за оне који су га тако високо подигли; дакле и за вођу и за следбенике”.

Данас, после 10 година, видимо где су лидери из 2000. године, видимо и где су грађани; знамо шта се десило са „уговором са народом”, знамо како живимо, знамо шта је било са нашим, захтевима, жељама, надама... У одговору на питање: Шта је данас остало од оног силног социјалног капитала из двехиљадите године треба поменути и податак из недавног истраживања, тек петина грађана међу онима који владају Србијом препознаје легалну власт: скупштину, владу, председника републике. Но, и њихов легитимитет је под сумњом, у председника републике поверење има сваки трећи-четврти грађанин, у владу сваки пети, а у Скупштину Србије сваки седми.

социолог