Идеје праве спискове за ликвидације

Издавачка кућа „Аријадна” објавила је нови роман Милисава Савића (1945) под насловом „Чварчић”. Петнаестогодишња девојчица, малог раста (копиле), рођена је у годинама распада Југославије. Одраста у ресторану „Савска ноћ”, који је и јавна кућа за такозвану београдску елиту. Милисав Савић је аутор култних књига: „Бугарска барака”, „Младићи из Рашке”, „Љубави Андрије Курандића”, „Топола на тераси”, „Ћуп комитског војводе”, „Хлеб и страх”, „Ожиљци тишине”, „Принц и сербски списатељ”. Радио је као лектор за српски језик у Лондону, Њујорку, Фиренци, Лођу, био је министар-саветник у нашој амбасади у Риму. Превођен је на многе европске и светске језике и добитник наших најзначајнијих књижевних признања.

Романом дефилују богаташи, мафијаши, професионалне убице, агенти, дипломате, проститутке... Роман говори о страшним деведесетим?

Да, али у том погледу не открива ништа ново. Деведесете године ме не занимају као друштвени феномен, већ као једна од могућих књижевних прича. А та прича заснована је на интертекстуалности, на дијалогу са „Илијадом”, бајкама, крими и еротским жанром, образовним романом, Булгаковом, па и са мојим књигама „Бугарска барака” (црна проза) и „Ујак наше вароши” (фантастика).

Препознатљива је и прича о убиству новинара Ругалице (Славко Ћурувија). Да ли Ви тужилаштву нудите траг: бели „голф”, прва три броја 883, или још једном мистификацијом одлажете решење случаја?

Нити нудим решење, нити мистификујем. По мом роману, потпуно је небитно ко је ликвидирао несрећног новинара (највероватније неки hit man без грама мозга), битна је идеја која стоји иза његове ликвидације. Идеје су те, не само ретроградне, већ и оне „прогресивне”, које праве спискове за ликвидације, које убијају. Колико је само људи ликвидирано у име хришћанства, комунизма, патриотизма...? Још смо далеко од друштва – закључује јунак мог романа – у коме се због идеја неће убијати.

Јунаци књиге измишљају тајни језик. Да ли је та шифрована азбука одговор на репресију режима?

Само на први поглед. У ствари, то је реакција на један лажни, празњикави, бирократски језик. То је и трагање јунакиње за својим идентитетом. Па и њено несвесно откривање да има књижевних амбиција. Јер књижевност поседује, у суштини, свој посебан, тајни језик.

Не штедите Милошевићеву власт, али сте врло критични и према „петооктобарској револуцији”, и свему што је она донела?

Моја јунакиња није завршила „универзитете” само у јавној кући, у једном удбашко-мафијашком окружењу, већ и демонстрирајући против Бејби Краља. Она је свесна да припада „контејнерској” генерацији, али сав тај њен ангажман више је естетске природе него политичке. Њој је чак Краљ Вожд или Краљ Злоћа, с којим ће се и директно сусрести (Пинки је видео Тита!), симпатичан, па ће га чак назвати Краљем Затвореником и Мучеником. Спрдња или гротеска је њен начин комуникације са светом (оснивање сопствене мафије и партије, уцењивање својих другара). Па и сам пети октобар приказан је на гротескно-фантастичан начин. Главни критичар оног што следи после петог октобра јесте њен ујак, човек петог октобра.

Чварчић ће спалити јавну кућу у којој се одвија добар део њене приче (јавна кућа остаје иста и за време Бејби Краља и после њега), као симбол оне моћи која је једну земљу претворила у „ђубретарску”, али тиме не добија битку. Ништа јој не остаје него да све учини да се придружи владајућој номенклатури.

Добили смо нове богаташе према којима су они црвени били чисти пролетери?

Свако брзо и неприродно богатство настало је на сузама и патњама других. То се догодило и код нас, уз помоћ ратова. Појавом нових богаташа – „лопурда” изненађени су у мојој књизи некадашњи саборци и касније опоненти (дисиденти) Краља Црвендаћа (Тита). У име социјалне правде они су пострељали или похапсили све богаташе, а њих ето опет, ничу као печурке после кише. Да их поново изводе пред преке судове, не само што не могу, већ што се то показало и бесмислено (ето, како идеје убијају: срећа се не постиже ако се унесреће други). У очају се један мој јунак, иначе безверник, пита да ли нове „лопурде” знају за Бога (хоће рећи, боје ли се Бога). Наравно да не знају. Али ће упознати неког другог. Ђавола, Булгаковљевог Воланда. Ако им ико може доћи главе, то је онда Репати.

Хомерова „Илијада” омиљена је књига главне јунакиње. Југославија је доживела судбину Троје?

Па јесте. За пропаст Троје, по Хомеру, подједнако су криви и људи и богови. То се, по мишљењу моје јунакиње, десило и са Југославијом. За њену пропаст добрим делом криви смо и сами. А добрим делом и зато што су „богови” тако одлучили.

Један од јунака је Трапави Дурут. Он, за разлику од Чварчића, праву слику света налази у књигама. Може ли књижевност да ублажи сурову стварност?

Буквално – не. Али би стварност без књижевности била још суровија.

Не мислите баш најбоље о данашњој књижевности. Ваша јунакиња каже: пишу се сплачине, упаковане у украсну хартију?

Тај исказ је релативног значења. Њиме јунакиња најављује своју шокантну и необичну аутобиографију. Лично никад не бих таквим исказом описао српску књижевност.

Да ли Вам се, приликом читања већ објављеног романа, учинило да „петооктобарска револуција” (и њен учинак) није била довољан предложак за овај роман?

Питате ме, другим речима, да ли сам изабрао праву тему за роман. Неки писци сматрају да постоје важне и мање важне теме. Један наш познати писац рекао је да онај ко није писао о два највећа зла двадесетог века – о фашизму и стаљинизму – и није писац. Додуше, тај свој став ревидирао је кад је схватио да његов омиљени писац Набоков није написао ни реч о сибирским логорима.

Мој роман врти се око теме људске неправде. Али та прича испричана је кроз причу о људским стопалима из визуре девојчице. Ако се роман дешава у јавној кући највишег ранга, све секси-сцене своде се на опис женских и мушких стопала и њихове обуће. Не носи случајно сексуални манијак чизме. Све смрти у роману (од дечака демонстранта, преко новинара, до ујака) своде се на опис стопала и обуће умирућих.

Свакако да постоје значајне и мање значајне теме. Али је прича, форма, поступак – оно што даје пресудан значај теми. Другим речима, реалност је увек иста, само је прича о њој другачија.

Зоран Радисављевић