Испраћај без растанка

Оставимо прошлост за собом, шта је било – било је, вратити се неће, и окренимо се будућности, омиљена је фраза овде и широм света. Могла би да конкурише за место у антологији рефрена подесних за најразличитије ситуације – од обраћању лидера поданицима и савета родитеља деци, до опроштаја грехова и бодрења ожалошћених.

Испунила је новогодишње и божићне честитке, телевизијске програме, новинске ступце. Али, овога пута нема уобичајено добру прођу.

Јер, прва деценија новог века и миленијума је толико истумбала времена да, више нисмо сигурни ни шта је било, ни шта нам се дешава, а камоли шта нас чека чак и ако смо сведени на животарење „од данас до сутра”. Десетлеће завршавамо, на низу поља, такорећи онако како смо га почели. Уз наговештаје да ћемо своје терете теслимити следећој декади. Јесте да га испраћамо, али се од њега ипак не растајемо…

Слом компаније „Енрон” и рачунских ревизора 2001. био је предигра за актуелни глобални финансијски лом који ће, кажу стручњаци, следеће године увећати и муке и протесте грађана. Тада започети рат против тероризма се продужава свуда, поготову у Авганистану, без изгледа за окончање. У име јачања безбедности истрајава се у потискивању грађанских слобода. Климатски ломови откривају да су индустријске силе ипак занемариле елементарну одбрану против елементарних непогода, и да ће им бити неопходне многе године да је модернизују. Ни Блиски ни Далеки исток нису ближи зацељењу историјских рана. Наставља се премештање главне глобалне везе са Атлантика на Пацифик. Европска унија још није учланила цео Балкан…

Мало ко је, на основу својевремено владајућих информација, очекивао такав, неугодан, „стицај околности”. Као да смо били публика у позоришту лутака, без увида у то ко и зашто вуче конце иза завесе.

Разазнавања су отежана и низањем неостварених смерница и обећања. Анкетирани у многим земљама већином сматрају да их власти воде у погрешном правцу, или бар не у оном који су предочавали бирачима.

Следећи програмске реферате као водиље, масе су запале у дугове и банкротства, из којих не виде излаз. Обећана будућност им се изметнула у необећавајућу садашњост.

Упркос размаху комуникација, није нам једноставно да разлучимо шта је тачно а шта није. Дезинформације попримају изглед информација, економска и политичка пропаганда засењују стварна збивања, ријалити шоу ствара парареалност, на Интернету се учестало изравнавају чињенице и нагађања…

Упоредо, узлећу „остаци прошлости”. Студентске демонстрације репризирају нешто од духова бунтовне 1968. године, а финансијска и криза запослености – авети из Велике депресије тридесетих година двадесетог века.

Испреплетали су се и колективни снови. На светској сцени све већи утицај остварују бивши „успавани џинови” – Кина, Индија и Бразил, као и Русија чији се рејтинг био суновратио после распршивања снова о „пролетерском интернационализму”.

Остварени сан о продужењу људског века се, међутим, баш у овој деценији преобратио у специфични кошмар. Дуговечност је проказана као друштвено бреме. Третира се као оптерећење за економију, поготову тамо где се због „економичности” смањио наталитет. Нешто није у реду с поретком вредности у коме се „не исплате” ни доласци на овај свет ни одлагања одлазака с њега.

Из те апсурдизације, излаз се тражи у увозу (махом јевтиније) радне снаге, да би се повећавали приходи а смањивали расходи. За рационалношћу, пак, наступа ирационалност: у растућој домаћој незапослености, расте нетрпељивост према имигрантима, која се чак изражава и слутњама о „пропасти концепта мултикултуралног друштва”.

Ствари су догурале и до катаклизмичних привиђења. Проноси се, тако, да је 12. 12. 12. „судњи дан”, па лаковерни већ посећују побрђе на југу Француске одакле би „ванземаљци” требало да их одвезу пре „смака овог света”…

На основу свега наведеног, чини ми се логичним евентуални избор „Викиликсових” открића (објављена и наредна) за главни светски догађај ове године. Бар због четири доприноса: 1. реалнијем сагледавању света 2. скраћивању времена до обелодањивања државних тајни (класично – бар четврт века) 3. сазнању да ни саговорници на високом нивоу немају довољно дозу међусобног поверења и 4. смањивању разлика између моћи и немоћи, обавештених и необавештених, прислушкивача и прислушкиваних, сигурних и несигурних положаја.

Свакако, она нису довољна да олакшају терете које ова деценија оставља наследницима. Али помажу да се препозна: шта, ко и како нас све оптерећује, што је неопходно да почне растерећивање.