Пума умиљата као мачка

Суботица – Гости породице Такач пролазе кроз необичан тест. Добродошлица Стевана, Ђурђинке и њиховог сина Арона није довољна. Тек када приђе пума Дона, и оњуши госта, па можда га и мало грицне, указано му је потпуно гостопримство. Намћорима пума и не прилази, а Такачеви су се небројено пута уверили у исправност Дониног инстинкта. И репортеру „Политике” је лакнуло пошто је пума нечујно пришла. Ипак, домаћини упозоравају да у том тренутку не треба померати руке. Не због тога што би Дона напала, напротив, сваки нагли покрет њу би уплашио и отерао.

Иако по рођењу дивља звер, Дона је умиљата кућна мачка која не зна за други свет изван дома Такачевих. У њега је ушла пре пет година, ношена на длану недавно преминулог ветеринара Мирка Шинковића, тада директора Зоолошког врта на Палићу. Пумино здравље обележила је чињеница да је потомак инцестне везе, што је у зоолошким вртовима чест случај.

– Ниједна пума из неколико окота није преживела, али Дона је остала јер је хтела да живи – нема дилеме за Стевана.

Тада мајушно маче, хранили су и дању и ноћу водом и млеком прво на сваки сат и по, па на три, прокувавајући флашице са цуцлом. Непрестано су бдели над Доном, да би се са њена три месеца срели и са најтежим изазовом – Донине кости су почеле да се ломе и од најмањег напора.

– У једном тренутку имала је седам прелома. Носили смо је у болницу на рендген и Мирко Шинковић је предлагао да је успавамо. Одговорила сам му да моју мачку нико неће успавати – прича Ђурђинка.

И борба је настављена уз негу Такачевих и инјекције које јој је давао ветеринар. Дона се опоравила, залечила, стала на ноге и довољно ојачала, па је чак једном са горњег дела куће скочила у двориште. Онај ко је први пут види поглед му остаје прикован за њене жуте очи, лепо сиво крзно и не примећује да храмље на леву ногу, што је последица ранијих ломова.

Зоолошки врт у Суботици има праксу неговања одбачених беба животиња у кућама, пре свега код чланова колектива, али Стеван и Ђурђинка Такач, код којих је пума већ пет година, представљају јединствен случај. У почетку, идеја је била да се пума након опоравка врати у зоо-врт, али убрзо је постало јасно да је то немогуће. Живећи у породици са другим домаћим животињама, у пријатној кући на ободу града, тик уз шуму на Келебији, пума Дона задржала је само наговештај својих инстинкта.

– Када нам побегне кокошка из ограђеног дела, Дона појури за њом, али чим је нежно ударим по њушци, она је пусти. Воли да се игра и мази са нама, али никада није пустила канџе или неког повредила – каже нам Стеван Такач.

Свакога дана њихова љубимица поједе килограм сировог меса, а храну и лекове плаћа зоо-врт. Иако би требало да држи дијету, не воли да буде гладна, па када не добије довољно хране, иде иза Ђурђинке и шапом је лупа по нози. До пре три године пума Дона је живела искључиво у кући, чак је на истом лежају спавала са Стеваном, али је током једног врућег лета одлучила да изађе у двориште. Тамо има свој ограђени отворени простор и кућицу са дрвеним сандуком обложену ћебадима и инфрацрвеним светлом.

– Неки пријатељи нам кажу да ће се кад-тад у њој пробудити звер, али ко је видео Дону зна да то није вероватно. Она не зна чак ни од кише да се отресе и осуши, ми је бришемо пешкиром када уђе у кућу. Имамо пет мачака и оне су због своје природе можда чак захтевније од Доне. Са нашом пумом немамо никаквих проблема. И никада нисмо морали људе да штитимо од Доне, увек смо Дону штитили од људи – каже Ђурђинка Такач.

Александра Исаков