Нико неће собом да се бави

Редитељ Јагош Марковић ради представу „Господа Глембајеви” Мирослава Крлеже у Атељеу 212, драму која се немилосрдно разрачунава са лажним сјајем, богатством и свим опсенама које доноси новац и успон у друштву. Крлежине јунаке тумачиће: Борис Каваца, Аница Добра, Никола Ристановски, Властимир Ђуза Стојиљковић, Светозар Цветковић, Јелена Ђокић, Бранислав Трифуновић, Танасије Узуновић и други. Премијера је заказана за петак, 4. фебруара на Великој сцени Атељеа 212. Премијери ће, како незванично сазнајемо, присуствовати и Иво Јосиповић, председник Хрватске.

Ово је друга представа коју радите по делу Мирослава Крлеже. Зашто му се поново враћате?

Враћам се Крлежи јер је написао, створио дело које је вишезначно, катарзично, тиче нас се и емотивно и рационално. Тиче се и срца и морала, и ероса, части и бешчашћа. И болести и здравља. Теме овога времена. Болне. Храбро је, чак субверзивно у Београду телевизијске „Фарме” и свакојаких порно жутила играти Крлежу. Кога још доктор филозофије и сликар Леоне Глембај занима??? Е, па мене! Нас занима. И Вас ће! Инстинкт ме не вара. Нужно је данас довести те наказе и мученике на сцену. Нужно је да се тај језик чује са сцене. Изумиру ерудите, изумире култ знања, образовања. У времену информација ми радимо све обрнуто. Е, баш зато ћемо имати Крлежу у Београду!

Драма „Господа Глембајеви” бави се догађајима и сукобима унутар породице Глембај. Колико је породица изгубила основно значење? Да ли нам намети времена и трка за материјалним вредностима намећу друга мерила, принципе, норме...

Више од тога. Актуелно је исто што и банално. А класика је више од тога. Истинито. Препознатљиво, то да. И више него пре. Та фамилија је и симбол друштва читавог. И све је то тако страшно, у ствари болесно. Без љубави. Као шакал у шакала. Примитивци једу оне којима је душа лепо васпитана, који немају имунитет за кориду, за вербалну кланицу, сваке врсте. Породица? Као ред, као заштита, као топлина, као место безбедно од недаћа света? Постоји ли то? Да! И те како. А то што није у моди, на цени, у тренду, па не значи да га нема. Систем вредности у друштву! А то је хаос. Наказан је. Глембајеви се раде у Београду после 40 година. Нису случајно дошли. У њима има нечег и апокалиптичног. Нечег од краја једног система, буђавог трулог света. Појединац у свету зла! Тај контекст је породица, али и друштво. Чак и свет. Болесно, мутно и ван нас, али и у нама. И боримо се бар понекад, са оним ван нас, али са оном клицом свега тога у нама самима, е то ретко. Нико неће собом да се бави.

Не свиђа Вам се стање духа овог времена? Шта конкретно?

Има пуно страха, а стида нема! Завукли смо се у своје светове мале или немале и у њима живимо. Мени је, хвала богу, лепо. Али, тај заједнички именитељ, то социјално колективно ја, као да не постоји. Простаклук, неукус, бучни су. И говор мржње, нетолеранција, забрана на различитост, једном речју фашизам, као и лицемерни квазиевропски, говор лажне политичке толеранције! Говор код нас схваћен криво, злоупотребљен, као и штошта, говор који забрањује аутентичност било које врсте! Ма гади ми се и Европа у коју ће да ме воде лопови! Нећу! Нећу да нам здравље чувају тако што глумци или балерине у танким костимима морају да пуше цигарете као бедници на улици на минус два. Па та наказна примена закона о пушењу све вам говори! У Европи уз сцену саму имате салон за пушаче. Само код нас нигде салона за пушаче који неће угрожавати оне друге! То је дискриминација пар екселанс!

Представу „Кате Капуралица”, која је на известан начин, обележила Ваш редитељски рад сматрате својом интимом. Интима Вам је важна. Зашто?

Не умем да објасним. То је срж свега. Све иде из ње. Танка је граница. Баш зато о томе не желим да говорим. Зато што је интима. Кад бих о њој говорио, она то не би била. У времену смо ријалитија, жуте штампе. Жутила које личи на беснило. Нема више дела, рада, само интима која се продаје. Тако се продаје јавна личност, а са тим је гарантована и каријера и паре и углед и све то преко ноћи. Чему онда учити, радити, студирати, изучавати занате, разбијати главу како се говори Крлежа, а како Еурипид у овом времену. Живимо у времену пречица. Видите да су се умни људи повукли. Да не можете без велике муке натерати паметна човека да да интервју. Срамно је бити данас јавна личност. Препустили смо те терене онима којима је тај простор оно што је нама простор креације, простор пробне сале.

Смета Вам јалова прича, ово брбљиво време које много више афирмише причу од рада. Како преживети овај вртлог времена?

Очистите своју башту сваки дан. Неко је рекао да у кући у којој се под не мете свакога дана човек престаје морално да мисли. Пођимо од себе. Буквално. Средимо себе. Своје мисли! Своје речи! Тај простор је огроман! Незамисливо је велико поље мисли. Нека буду добре. Искрене, истините. Лепе. И то размењујемо. То се множи….Може се то!

Има ли за нас наде? Где видите излаз?

Наравно да има. Безнађе је најчешће ипак глупост. И себичност. Оно зрно љубави у нама самима ће нас спасити. Поштовање за друге, за рад других, то ће нас спасити. Ко то нема пропао је. Радост коју имамо кад сретнемо друго биће, његова аутентичност, па толико нам дају други. Све је ту, само је бука па се не чује. И ми у себи прегласно мислимо, па другог не чујемо. Има добрих људи. Увек, свуда! Појаве се и кад нам се учини да није тако. Треба бити храбар и веровати свом унутрашњем гласу.

Да ли ће нам представа „Господа Глембајеви” помоћи у томе?

Лепота ће спасити свет. А катарза је лепота. Та представа нам неће указати на лепе стране живота, у њој нема лепоте лако и голим оком видљиве. У њој има пуно бола, пуно мрака, али и пуно лепоте у људскости која пати, згажена, пуно светла које је затамњено мраком болесних, примитивних, грамзивих, али та бол, као врх леденог брега, та тачка, највиша на њој: бити, издржати. То доноси прочишћење.

Београдска публика то зна. Знам за кога радим. Ово је моја рука подршке њима. Зато једва чекам тај петак у фебруару.

Борка Г. Требјешанин