Удворичка рапсодија

Једне вечери, пре неколико година, гледао сам Динкића у „Монетарном удару“. Свирао је гитару, а можда и певао. Његове су везе са музиком чврсте и данас као и пре, док је писао капитално дело „Економија деструкције“. Многе му певачке звезде долазе на ноге, више се и не броји колико је дискова потписао човек који је једно време парафирао и папирне српске новчанице.

Ма шта мислили о њему, Млађан Динкић је икона српске политике, онај без кога је тешко замислити било какав расплет, а посебно комбинације из којих се нико није испетљао како ваља. Он је годинама неопходни зачин политичке естраде, без које је српска политика скоро стерилна, и бибер политике као вештине немогућег. Уз све то, Динкић је производ сопствене револуције и творац виртуалног покрета који постаје стваран само при формирању или растурању влада. Постао је пресудан камичак на коалиционим кантарима, много пре Ивице Дачића.

Док се Дачић тешком муком ослобађао свог почившег идола, опрезно ходајући у троуглу Милошевић-Коштуница-Тадић као по минском пољу, Млађан се отресао Лабуса помогавши му да се овај стрмоглави својом вољом. Тада је постао лидер сопствене визије, која је редовно била толико стварнија колико је више личила на илузију.

На том нивоу поређења би могла да престану, осим при покушају да се образложи феномен могућих продора у сам врх српске политике немогућом шојићевском рачуницом.

Своју каријеру, Динкић је водио скоро савршено, бежећи тачно на време, можда и у последњи час, пред опасним одронима. Трудио се да у сваком јавном наступу буде потпуно уверљив: излазио је да објасни неке афере и скандале века, тешке крађе народних пара, појаву нових, аутентичних типова мафија.

Шта се догађало после тога? Изгледа као да мафије то нису примећивале па су преживеле Динкићеву праведничку одлучност, а богами појавиле су се и нове. У међувремену се сочно посвађао са Ђелићем код Бојане Лекић, успевши да из Боже извуче највиши свађалачки фалсет. При том, Динкић је остао хладан као глечер и наставио да провоцира Божидара до граница нервног слома.

Зашто је ова епизода важна? Можда само због емоција у политици, или политичких емоција, ако се о таквој синтагми уопште може говорити. Показало се да их Динкић има у минорним количинама, или их савршено контролише, или их уопште нема. Осим кад се залагао за нови инквизицијски закон о медијима! Поред тога што је указивао на разне мафијашке синдикате, позивао новинаре на кафу у свој скромни дом, нудећи напитак у „распарним” шољама (скромно се живи, толико се имало), Динкић је волео да обећава. И то је политика, јасно је само по себи, јер да није обећања, многи раздрагани људи из парламентарне власти данас би лежали на коловозу у Немањиној, тражећи од Цветковића плате или бар топли оброк.

Динкић сигурно не би. Писао би, ако ништа друго наставак „Економије деструкције”, процеса на коме је узлетео а онда постао и његов део. Овде нема довољно места за сва обећања које је своме народу дао Млађан Динкић. Каже се, па се заборави, само магарац никада не мења свој став.

Пред кризом и навалом стварности, Динкић је признао да су се нека његова чврста уверења претворила у заблуде, али он се ничега није одрекао: ни принципа, ни илузија. Пред Нову годину политички лидери нису имали шта да обећају народу, и тако су испали поштени пред тотално раслојеним бирачким телом: „Рекли смо вам да неће бити лако, и одржали смо обећање!“. Можда је то први пут да нам нико није обећао срећну будућност, али и да је од свих нас тражио више вере, наде и оптимизма. Чак мало, или много стрпљења.

Али, гладна Србија може да има све, осим времена. Људи умиру од сиромаштва, глади и хладноће, на југу Србије мањак хране опасно прети лековитом оптимизму. Видели смо породице које немају ни за један оброк недељно. И кад то покаже моћна телевизија, зачас на место очаја оду министри, који се тријумфално сликају како спасавају гладну дечицу у задњи час!

Шта је са онима које нико није сликао?

Ако нам је већ до оптимизма, на тој ораници Динкић је највише посејао. Његова бајка о 1000 евра за акције, већ је постала митска илустрација масне политичке лажи. Народ би то у својој немоћи можда и заборавио, да Динкић није објаснио своје мотиве: Рекао је то што овде пише, како би обезбедио победу Тадићу!

Своју је делотворну обману Динкић објаснио као и све друго: не показујући осећања. Тадић је са своје стране тај улагивачки оглед одбацио као капиталну несувислост.

У свету, птице масавно падају са неба. Наше свраке, гавранови и врапци још се добро држе. Динкић спрема нове материјале: нешто за владу, нешто за Кебу, нешто за Секу. А ни Екрем Јеврић није сасвим без дара.