За бабуру титула српског рекордера

Лесковац – До равничарског села Навалина води асфалт. На крају асфалта је лепа, велика кућа Јовице Стојковића, а од куће се протежу плодне поморавске оранице које су прекрили пластеници Стојковића. Све докле очи сежу припада породици Стојковић која обрађује дванаест хектара, од којих два и по хектара под закупом, а остало је њихово власништво.

Стојковићи имају више од двадесет пластеника површине 1,2 хектара. Неки од њих заузимају по три и по ара, а неки се протежу на десет до двадесет ари. Главну реч има Јовица који се повртарством бави тридесет година, али раме уз раме с њим у пољу су и супруга Благица, синови Владица и Миљан, снаје Јелена и Габријела. У сезони ангажују још пет радника.

Ни сами не знају колико су уложили у подизање пластеника. За оне мање било је потребно две до две и по хиљаде евра, а последњи, најмодернији, саграђен 2007. године, „прогутао“ је чак 50.000 евра. Заузима површину од 2.080 квадратних метара. Из њихових пластеника излазе вагони поврћа које стиже до купаца у Србији и у Русији. У хладњачи је сто тона купуса који чека камионе из Русије. На тридесет ари на отвореном је специјална врста купуса који подноси температуру до минус двадесет степени. Засађен је крајем августа, а берба се очекује почетком априла.

Прошле године произвели су око сто тона паприке, због чега је Задружни савез Србије доделио Јовици титулу српског рекордера у производњи тог поврћа. Добио је диплому и сребрњак, а стигло је и признање од Пољопривредне стручне службе у Лесковцу. Министарство пољопривреде прошле године му је доделило специјалну награду – пут у Пољску за коришћење обновљивих извора енергије.

– Бабура ми је легла на срце. Волим да је производим, јер није захтевна, а приноси су солидни. Продаје се махом у Србији посредством велепродајних кућа. Почео сам 1981. године, модернијом производњом бавим се од 1988. године, а 1995/1996. сам кренуо са интензивном производњом, уз увођење новина и ширење производње. Нећемо да станемо. Крећемо с компјутерским дозирањем хране и воде за биљке. То је по мени врхунац у технологији. То ће да раде оба сина, морају то да знају – категоричан је рекордер Јовица.

Газдинство Стојковића располаже свом механизацијом коју захтева оваква производња. Имају четири трактора, сејалицу за жито, јер се баве и ратарством, сејалицу, садилицу, вадилицу и комбајн за кромпир. Како каже Јовица, треба да набаве само још калибратор за сортирање робе на крају бербе, па да механизација и опрема буду комплетне.

У једном од пластеника производи се расад за паприку, парадајз и краставац. Има посебан систем грејања са температуром и до 20 степени. Иако је зима, за навалинске повртаре нема предаха.

– Већ је почела сетва краставаца који ће се на пијацама појавити почетком априла и паприке која стиже у мају. Прошле године засадили смо дванаест хиљада корена паприке од којих сваки даје по три килограма плода. Ове године планирамо да смањимо паприку, а да повећамо производњу парадајза који се сади крајем марта, а стиже крајем маја. Ми не радимо са малим купцима, целокупну производњу узимају велепродаје из Београда, Смедеревске Паланке, Ћуприје, доста иде и за Русију. Наруче телефоном данас за сутра, долазе камионима и товаре. Тренутно имамо зелену салату која је засађена почетком новембра. Код нас је стала потрошња, па ће отићи у извоз – каже за „Политику“ млађи Јовичин син Миљан Стојковић.

– Функционишемо као заједничко газдинство, али планирамо да старији син Владица оснује своје газдинство. На његовом плацу већ смо изградили хладњачу – истиче Јовица Стојковић, рекордер Србије у производњи паприке у 2010. години.

Милан Момчиловић