Лепота убија пролазност

Завод за уџбенике из Београда управо је објавио нову књигу Вите Марковића (1936), једног од најзначајнијих српских песника, под насловом „Ватра под снегом”, у изузетно лепој опреми за коју су заслужни Тијана Ранчић и Милан Бјелановић. Књига има четири тематска циклуса: Себесности, Нежности, Записи и Последње речи. Поговор је написао Милослав Шутић. Вито Марковић је аутор збирки: „Паника тела”, „Опасности главе”, „Пакао”, „Пустош и смрт”, „Удес”, „Насмејана жртва”, „Друга кожа”, „Тесна шума”, „Похвала лудилу”, „Снови и облици”, „Ноћни језик”, „Бели говор”, „Ноћи и одсјаји”, „Дневник душе”... Добитник је више књижевних награда, заступљен је у многим антологијама, превођен је на многе светске језике.

У уводној песми, програмски, тражите од поезије, да, „у име вечности, лепотом дотуче пролазност”. Је ли могуће, у данашње време, „лепотом дотући пролазност”?

Лепотом, у стваралачком чину, могуће је дотући пролазност. Ако је лепо крајњи циљ уметности, а јесте, онда поезија, као врховни израз људске духовности, мора бити дубока и лепа, непролазна. Хомер, Шекспир, Леонардо, Моцарт, Вагнер, и многи други ствараоци, то су доказали.

У трагању за лепим и неисказивим, непролазним, славите песничку слободу, дух. У песмама постајете слободнији од песничке слободе, идете чак до „нагнућа у немогуће”?

У свету, с много привидне слободе, песничка слобода је нужност. Она је песничка ако је свеобухватна, широка, најшира. Да није таква, не би била то што јесте. Заударала би на пролазност, на брзу пропадљивост. Не би имала тог лирског нагнућа у немогуће.

Хоћете рећи да, песник, ако је заиста песник, „нагнуће у немогуће” узима и као стваралачки процес, циљ?

Управо тако. Певати, суштину изрицати, вечно освајати у тренутку, показивати осмех и кад се пати, бити нежнији од живота, али, понекад и јачи. У немогућем видети задатак, крајњи циљ.

Проф. др Милослав Шутић, наш уважени теоретичар књижевности, у поговору Вашој збирци, уочава у песмама: чулно и умно јединство, лирско и метафизичко савршенство, склад?

Уочио је битно, непобитно, чулни и умни склад, нежни додир мисли и осећања. Најискренију мелодију бића.

Живот Вас, како изгледа, или се само тако чини, на сваком кораку, више од смрти плаши. Зашто?

У пољу стварности, где љубав не влада (или малаксава), живот је оно чега се људи плаше, а не смрт. По природи ствари, из дана у дан, непрекидно, стварност прети, невоље не мирују, неизвесности надиру, коб куца на врата, живот застрашује.

Људи, услед несигурности, на капије и прозоре намичу резе, челичне утврде стављају.

Отуда, дакле, из Ваших песама избија туга, блага меланхолија?

Меланхолија и ја, у лирском смислу, постали смо нераздвојни, једно.

У песмама не противречим том потресном стању душе, себи. Увек гледам да искажем нешто битно, лирски оправдано, нужно.

У једној песми, с резигнацијом кажете: „Овај свет није мој свет”. Да ли жалите за прошлошћу или сте, можда, разочарани у постојећу стварност?

Не. Прошлост је сећање само. Од ње се не живи. Али, искрено говорећи, овај свет овакав какав јесте, разваљен похлепом и преварантима, није мој свет. У њему сам разочаран, крхак и несигуран, туђинац.

Песници се, данас, окрећу стварности, ситним детаљима, а Ви неисказаним нежностима, метафизици и суштини, себи?

Човек је увек најближи себи, па тек онда другом. Лагао бих ако друкчије кажем. Пред собом сам оно што јесам, и од тога не бежим. Преко себе сведочим о времену и животу. Ништа није далеко моме срцу које воли да воли себе, али и другог. Нежностима, чистом љубављу, исказујући осећања, суштину сопственог бића, смањујем тескобу у себи.

Ваша поезија, филозофски речено, настаје из унутрашње потребе: на принципу довољног лирског разлога?

Поезија је посао чулне, дионизијске душе, ритуал. Пишући песму, ја послујем по себи, да бих стекао право на себе. Пажљиво одвајам лепо од ружног, битно од небитног, суштину. Одржавам, на тај начин, лирску дистанцу између себе и стварности. Стваралачки постојим.

Певате кроз сузе, ал’ с осмехом, модерно, постмодерно, необично?

Можда. Такво је стање моје душе. Игром случаја, доста подсвесног, надреалног, па чак и постмодерног осећања света у себи имам. Метафоре се саме од себе, подсвесно, лирском чину приклањају. И сам живот је такав, модеран, постмодеран, надреалан.

У песмама, метафизички, додирују се садашње и будуће време, а прошло је бачено далеко, иза леђа у памћење, зар не?

Ја не поричем прошлост, она је увек иза леђа, у сећањима и успоменама, далеко. Садашњост, мало помало, на кашичицу трошим. Будућности као да немам. Све је у тренутку, у метафизичком току, „вечног окретања истог”.

После три инфаркта, с три ожиљка на срцу, како се осећате?

Је ли „радост од Вас заувек одгурнута”?

Како? Песма „Лични опис” о томе најбоље говори: На празном месту,/ У кући без адресе,/ Одмеравам лице,/ Осмех, Себе,/ Стање душе,/ Очи,/ Уста,/ Видим:/ Радост је од мене одгурнута./ На замраченом месту,/ Сам,/ Од света одсечен,/ Под снегом речи,/ Неизговорених,/ Дисањем се грејем,/ Као звер,/ У шуми,/ Велим”.

Зоран Радисављевић