Као у сну…

Баш се ових дана осећам као код куће. Упалим телевизор а на свим ударним вестима: Новак, Ана, Јелена, Виктор... Узмем новине а тамо опет они.

Упалим “сателит” а сви наши програми причају о “мом” Мелбурну. Зове ме мајка и пита да ли су поплаве стигле и до наше куће…

Као у сну…

А ових дана смо имали и прави вашар - уствари два ипо вашара: један у околини Мелбурна а други у Сиднеју. Трећи, за који одговорни тврде да се није ни десио (па га зато бројим само са пола) је био поред престоничне Камбере, у оном манастиру што није “ни на небу ни на земљи”.

Као у сну…

Иначе, печеног вола на ражњу није било ни ове године. Печење је много “лепљиво”, док се ћевапи лако броје, објасни ми један од организатора.

Све друго је било “право”: лицитарска срца, мачеви (нажалост, тога има само још у песмама), врућина, ветар, много прашине, коло и песме попут оне “Равна Гора победити мора”.

Као у сну…
За чудо, свештеници су били неубичајено срдачни, па се, по први пут од доласка у Аустралију, са двојицом загрлих и пољубих. Нешто се ту чудно дешава – шапну ми супруга. Много су постали “мазни” од како смо потписали онај нови “Устав” – сложих се са њом.
Као у сну…

Али није то све. Дан после вашара одох у онај озлоглашени пансион, што смо га грешком купили прошле године, а кад тамо – Зага изнела ситне колаче и послужује Фиџијске студенте. Пита ме хоћу ли кафу или сок (зашто то није “и кафу и сок”)?!

- Ма мораш нешто, вуче ме она за рукав.

А зашто је то чудно. Они који прате моје текстове, сећају се да сам прошле године, у ово време, писао о некој сасвим другој атмосфери. Милко, који је живео у пансиону, је добио отказ код веренице а онда и код имиграционог уреда, па је кривицу прабацио на мене. Дан пре лета, натраг у његов Зрењанин, дошло је до “клетви”. Не поновило се.

А сада - колачи и жути сок (где га само нађе).

Као у сну…

Елем, поједем ја два ситна колача (оне што се топе у устима) и кренем према излазу. А Зага ме, опет, вуче за рукав:

- Јел’ ти можеш мени да даш отказ!

Нема ту ни “Ви” ни “плеасе”, него “либерални капитализам у рудиментарном облику”.

Озбиљно збуњен, мени није преостало ништа друго него да се браним:

- Како то мислиш? Ти си овде добродошла!

Тада ми Зага изнесе “детаље”, и ето, сада пишем писмо, које јој треба да би добила државни стан. Наиме, ако сама да отказ, добиће мање поена. Наш човек уме добро да изучи законе, чак и када не говори све те стране језика. Иначе, пензију је већ добила, мада је ретко видјам преко дана - ваљда негде ради.

Овај “сценарио” ме натера на размишљање да иза наше традиоционалне гостољубивости лежи дебело лицемерство - убациш мамац (сок) и сачекаш писмо.

Као у сну…

Овај текст испаде мало кратак. Али имам ја један добар изговор - управо сам се вратио са годишњег одмора, па се још увек навикавам на рад. А то “загревање” после викенда је, ваљда, једна од ретких ствари по којима смо слични са Аустралијанцима.

Умало заборавих оно главно – направио сам празан простор, овде у канцеларији изнад радног стола, за насловну страну “Australian-а”. Да је окачим када у недељу Новак победи на “Australian Open”. Да су нека друга времена, ја бих вас сада подсећао да је тај лист писао о нама Србима само негативно, али сада…

Као у сну…