Од штићеника до претње

Још јуче су ови бегунци из „великосрпског пакла”, најближи савезници војне машинерије НАТО-а, били народ одабран од Запада за стабилизацију балканског нереда. Од штићеника алијансе до претње за Европу, од „жртве историје” и анархије племенског друштва до суровог национализма и мафије. У некадашњој Југославији хрватски и српски национализам делом су исцрпели своју динамику. Први је остварио свој циљ, други је устукнуо пред општом жељом за демократијом. Остао је албански национализам са ореолом свега онога што једна нација сматра „својом” историјском победом 1999. године над Србима.

А онда је дошао извештај Дика Мартија о трговини људским органима на Косову и у Албанији. Уследила је и резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе којом је прихваћен Мартијев извештај. И Приштина и Тирана сложно су одмах устали против овог извештаја негирајући било какву своју умешаност у злочин трговине људским органима. Из Приштине је поручено „да резолуција Савета Европе наноси штету Косову”, а из Тиране „да они нису ништа криви”. Из Брисела је, опет, Албанији стигла најновија порука „да су њене европске перспективе сада врло замагљене”.

Када говоре о својој историји Албанци се увек позивају на два датума и два места: Берлин 1878. и Лондон 1913. По њима, две пропуштене прилике, двострука „неправда” која никада није исправљена и која се стално преиспитује. Османлијско царство је започело своју дугу агонију, а у Берлину се цртала карта Балкана. Окупљени у Призренској лиги, представници вилајета, административних јединица, Скадра, Битоља, Јањине и Косова, бране право Албанаца, претежно муслимана да се призна њихова нација, равноправно са Србима и Грцима. Албанци се позивају на то да потичу од Илира, који су у ову област дошли крајем другог миленијума пре Христа, тврде да су најстарији народ на Балкану. Истичу своју оригиналну културу, која има сопствено писмо.

„Албанија је само географски појам”, презриво у то време каже канцелар Бизмарк и албанско се питање скида са дневног реда. Француски писац Виктор Берар описује Косово 1897. године као „кутак средњег века, који је провиђење сачувало за поучавање наших савременика”.

Неколико деценија касније, на конференцији у Лондону 1913. велике силе су донеле одлуку о стварању албанске кнежевине сведене на 28.000 квадратних километара, која је поверена немачком кнезу Вилхелму Виду. Немац је био први значајнији албански владар, а оно што је постало данашња Албанија обухвата око 40 одсто укупног албанског становништва. Остали живе у суседним државама. „То је прави политички злочин који је починила Европа”, тврдио је косовски писац Реџеп Ћосја.

У међувремену, Албанци су као побеђени народ вребали прилику за реванш. За време Другог светског рата створена је „Велика Албанија” под италијанско-немачком окупацијом, формира се СС дивизија „Скендербег”са 6.000 добровољаца названа по средњовековном кнезу кога је папа Никола Пети 1443. године одликовао титулом „Христовог борца” због тога што се једно време борио против османлија.

У Титовој Југославији Албанци су имали сва права, били су и привредници и судије, председници Скупштине СФРЈ и председници Председништва СФРЈ, генерали и пилоти ,,миг-29”. Имали су и свој универзитет, школовање на матерњем језику. Нису званично били република, али као да јесу. Уследило је и неколико побуна Албанаца на Косову још у време Тита, и после све до краја СФРЈ. Милошевић им је укинуо аутономију која је блокирала Србију. Албанци са Косова одговорили су стварањем сопственог паралелног система власти, привреде и просвете. Затим је у Швајцарској формирана ОВК. После је дошла агресија НАТО-а на СР Југославију. Сецесију Косова касније је признала већина чланица НАТО-а.

Мит о којем су маштали за многе Албанце је остварен. Тешко да данас постоји иједан Албанац који је против независног Косова. Могу само да нагађам колико њих данас размишља о „великом Косову”, или о „великој Албанији”. Али рушење границе између јужне српске покрајине и Албаније донело је и мафијаше без граница. У Албанији држава је само сенка, на Косову влада анархија, нема државе, постоји само мрежа интереса. Најзначајнија државна функција на Косову је место шефа службе за регистрацију аутомобила... Мафијаши се користе национализмом да би остали на власти.

„Сан сваког Албанца је да оде у САД, или у Европу, а не да гради велику Албанију”, тврди писац Фатос Лубоња. Али на пут у Европу не иде се преко крваво извађених и продатих бубрега, наравно, ни уз помоћ националистичких илузија. Могу ли, дакле, злочини албанске мафије да зауставе тај пут у Европу.

Нове „државе” и нове нације увек повлаче и нове границе. Нове границе изазиваће и нове спорове, а рат је увек добар за бизнис и скретање пажње.

„Они који су спремни да жртвују мало слободе за мало безбедности, не заслужују ни једно ни друго”, Бенјамин Френклин.