Филмска прошлост

Телевизије су ове недеље пуно пажње посветиле филму, својој, бар делом, медијској претечи, и свом редовном програмском садржају. Али овог пута била су то нова филмска дела која још нису прешла с великог на мали екран. Но само је питање времена када ће. По томе како их је телевизија ових дана представила својој публици, на њихову ТВ премијеру не би требало дуго чекати.

Занимљиво је да је један дугометражни документарни филм добио простора и времена колико се обично уступа играним филмовима, а његова ауторка више прилика да говори о себи и свом филмском првенцу „Синема комунисто“. Од „Мреже“ на РТС до „Нивоа 23'' на Студију Б и другде Мила Турајлић показала се као талентована млада особа, приљежан истраживач и инвентиван редитељ. Њен документарац, вишеслојна повест састављена од историје једне филмске продуцентске куће, потом од историје југословенске кинематографије као државног пропагандног пројекта с нагласком на специфичан жанр партизанског филма, постао је метафора за настанак и пропаст једне земље, државе заправо, која је у свим доменима живота имала Ј.Б.Тита за главног јунака. Виђени одломци тог филма сведоче о богатству грађе и ширини ауторског приступа, о вештој композицији и емоционалној осетљивости којом је прожета хронологија збивања.

Оно што се чини посебно значајним јесте то да је ове обимне и исцрпне историјске реконструкције прихватио тим сарадника генерацијски блиских ауторки сценарија и режије, дакле млад свет који време којим се бави није лично доживео. То филм лишава пристрасности било које врсте, чини га професионално чистим и искреним.

И одломци играног филма којим се ТВ бавила као биоскопским рекордером по броју гледалаца и носиоцем награде за најбоље прошлогодишње домаће остварење, наводе да се примети да је ауторска екипа, предвођена сценаристом и редитељем Драганом Бјелогрлићем, зашла у време које је далеко од њеног личног искуства. Радња филма „Монтевидео, Бог те видео“ смештена је у Београд тридесетих година прошлог века и оживљава, с фудбалском игром као непосредним поводом, социјалне, политичке, културне прилике тадашње престонице, у њеним радничким колико и буржујским квартовима. Из сентименталног, мелодрамског и благохуморног тона који провејава виђеним сценама, као и из непосредних исказа главног аутора, реч је о жељи да се покаже боља страна националне прошлости, лепша страна националног менталитета.

Ови примери, као и успех који је Радио-телевизија Србије постигла и постиже својим драмским серијама смештеним у време између два светска рата (од „Рањеног орла“ до текућег „Мириса кише на Балкану“) могли би да охрабре телевизије да се у својој играној продукцији чешће окрећу прошлости. „Дневникове“ актуелности претворене у теме ТВ серија увек ће имати смисла и оправдања, али упознавање с прошлошћу, макар она била дата филмски, као фикција, итекако може користити разумевању савремене стварности.