Све наше Хеде Габлер

Невероватну Ибзенову „Хеду Габлер”, коју књижевни и позоришни критичари сматрају једном од најсложенијих и најзанимљивијих јунакиња у светској драматургији, на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду поставља Снежана Тришић. Лик женског Хамлета, како многи називају Хеду Габлер, поверила је Наташи Нинковић. У подели су и Александар Ђурица, Олга Одановић, Анастасија Мандић, Љубомир Бандовић и Небојша Дугалић. Премијера је најављена за 20. фебруар. Ово је уједно, друга поставка „Хеде Габлер” на сцени националног театра.

Поменута Ибзенова психолошка драма настала 1890. први пут је изведена у Минхену 1891. године, а Народно позориште у Београду приказало је прилично касно, тек 14. септембра 1922. у режији Велимира Живојиновића, са Маријом Вером као Хедом. Представа није наишла на пријем ни код критичара ни код публике: изведена је само три пута и угасила се. Још неколико мање или више успешних поставки „Хеде Габлер” изведено је на српским сценама. Поменимо неке. На сцени ЈДП-а „Хеду Габлер” поставио је давне 1975. године редитељ Мата Милошевић са Светланом Бојковић у главној улози. Димитрије Јовановић ухватио се у коштац са „Хедом Габлер” 1981. године поставивши је на сцени Новосадског позоришта, а три године касније на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду режира је Димитрије Ђурковић са Љубицом Ракић у главној улози.

Почетком овог века у Суботичком позоришту „Хеду Габлер” режира Душан Петровић са Анђеликом Симић у лику чудесне хероине. Хроничари бележе да је 1961. године истоимени филм радио Марко Фотез са Маријом Црнобори као Хедом.

Светлана Бојковић

– Хеда Габлер је од ретких улога за које ми је жао што сам је одиграла прерано. Дошла у тренутку када, чини ми се, нисам имала довољно самосвести о себи. Ипак, имала сам срећу да представу режира Мата Милошевић у кога сам имала огромно поверење. Била је то добра представа, али је у то време у Београду била друга мода. Много више се нагињало авангарди, тако да је постојао део културне чаршије који се према томе односио као „пасе” репертоарском потезу. Мислим да нису били у праву јер је реч о психолошкој драми која је увек актуелна, посебно када је у питању тако добро дело, каже Светлана Бојковић.

Глумица Анђелика Симић је радила лик Хеде Габлер са 28 година, односно имала је годину дана мање него ова Ибзенова јунакиња.

– Ибзен није случајно „сместио” Хеду у то животно доба: кад се улази у нову деценију живота, своде рачуни, подвлачи црта... Хеда је ћерка генерала, јединица која се у детињству уместо са луткама играла очевим пиштољима. Строго одгајана, оптерећена митском прошлошћу, пореклом и васпитањем, али и жељом да влада и побеђује. Хладна, подругљива, амбициозна, у непрестаној потрази за сензацијама, узбуђењем и експериментисањем, а опет у сталном страху од скандала, осуде јавности и са невероватним мањком храбрости, каже Анђелика Симић која је узор у грађењу Хеде налазила у лику Елизабете Прве.

Анђелика Симић

Пораст интересовања у светском позоришту за савремена сценска тумачења Ибзеновог дела, театролог Иван Меденица везује се за рад познатог немачког редитеља Томаса Остермајера који је, у позоришту Шаубине у Берлину, поставио, у последњих седам-осам година, три Ибзенова комада: „Луткину кућу”, „Хеду Габлер” и „Јан Габријела Боркмана”.

– У Остермајеровим режијама, ово интересовање проистиче из критички интониране паралеле између ондашњег и садашњег буржоаског друштва, с нагласком на томе да се, рецимо у погледу еманципације жена, није десио суштински напредак. У том проблематизовању савременог капиталистичког друштва, у које Србија полако улази, може да се тражи и разлог интересовања за Ибзена код нас. Када је „Хеда Габлер” у питању, овај комад увек има разлог за играње, независно од друштвеног контекста, јер је насловни лик психолошки врло сложен, с бројним мотивима који превазилазе социјалне факторе и тако представља велики креативни изазов за глумицу која га тумачи – закључује Меденица.

Б. Г. Требјешанин

-------------------------------------

Требало је освојити дуализам

– Хеда Габлер је најтежи драмски лик који сам до сада радила. У томе је, уједно, и њена лепота. Требало је освојити дуализам који постоји у тој жени: раскорак и конфликт између жеља и опсесија и стварних могућности у околностима и времену у којем живимо где просечност и осредњост нису дозвољене. Времену у којем нема великих идеја и покрета – каже Наташа Нинковић и додаје:

– Протеклих недеља дружила сам се на сцени са Хедом која проналази срећу у нечем другом, што се не зове економска сигурност која је наша сурова стварност. Тражење среће ван економске сигурности, запитаност над другим вредностима данас се назива разним именима: размаженост, бескрупулозност, безосећајност...