Слике чекају папире

Док се не расветли ауторство над двема сликама које је, како се верује, између тридесете и четрдесете године прошлог века насликао велики сликар Сава Шумановић, о чему смо јуче писали, оне ће до даљњег стајати на царини Аеродрома „Никола Тесла” у Београду.

Допис у којем се тражи помоћ ради утврђивања ауторства, који је царина послала, према речима Жељка Коњикушића, шефа путничког саобраћаја аеродрома, још 18. фебруара Народном музеју у Београду, још није стигао до одредишта, мада је послат и факсом. У међувремену, Мирјана Марићевић, која води московску галерију „Maricevic Fine Art and Antiques” тврди да су спорне слике њено власништво и да је до њих дошла легалном куповином у САД и Јужној Америци.

Госпођа Марићевић за „Политику” каже да је лично по свету путовала и са собом носила бројне слике и да јој нико до сада није тражио специјалну документацију за њих. Особа која носи слику за њу одговара или, ако слику не носи власник, онда онај ко је носи има дозволу власника, рекла је наша саговорница и додала:

– Коме ја и какву то документацију треба да доставим? То што наша царина није спремна да ради посао као и остале царине у свету, то није мој проблем. Слике поседујем легално, постоје папири о трансферима и увозу, слике су чак и излагане мојој галерији у Москви, пред 60.000 посетилаца. Моја је намера била да се, пошто сам слике послала у Београд, после вештачења о веродостојности, оне изложе и српској јавности. Ако неко из правне службе царине буде тражио, што се до сада није десило, ја ћу документа послати, додаје.

Међутим, како налажу царински прописи, а потврђује Коњикушић, што се царине тиче, за њих је власник слика управо особа која их је унела у земљу, уколико другачије није написано у документацији.

– Пошто господин који је донео слике није имао никакву документацију за њих, а на сва наша питања давао је нејасне одговоре, одлучили смо да их задржимо у царинском магацину. Према процедури, слике код нас могу да стоје 20 дана. Када тај рок истекне 28. фебруара, особа која је слике унела, коју за сада сматрамо власником, или било ко други ко се јави са доказом да су слике његове, добија обавештење да треба да се јави да покрене поступак царињења. Односно, да наложи и да овлашћење шпедитеру за шта се одлучио – да ли за привремени увоз ради изложбе или нешто друго. Уколико се до тада нико не појави, а пошто слике не могу вечно да стоје на царини, оне после одређеног рока, прописаног законом, иду на продају или лицитацију.

У сличним случајевима царина је увек слике уступала Народном музеју. Уколико се уђе у процедуру утврђивања ауторства, на шта чекамо одговор из Народног музеја, онда се рокови држања на царини продужавају, док се тај посао не обави, објашњава Коњикушић.

Са научне тачке гледишта, како тврди Милица Марић Стојановић, стручни сарадник лабораторије за физичко-хемијска испитивања при Народном музеју, процес утврђивања аутентичности, када се у њега уђе, може да траје од неколико дана до неколико година. У зависности од случаја.

– Подсетила бих да је својевремено, за само једну слику Модиљанија процена трајала годинама. Процес се састоји од прикупљања података о томе какве је пигменте аутор користио, испитује се платно, подлога, онда се ради рендгенски снимак, па UVE снимак и инфрацрвена рефлектографија. Наравно, бавимо се и анализом потписа, а тражи се и мишљење историчара уметности и конзерватора. Реч је дакле о интердисциплинарном послу, закључује Милица Марић Стојановић.

М. Димитријевић