Slike čekaju papire

Dok se ne rasvetli autorstvo nad dvema slikama koje je, kako se veruje, između tridesete i četrdesete godine prošlog veka naslikao veliki slikar Sava Šumanović, o čemu smo juče pisali, one će do daljnjeg stajati na carini Aerodroma „Nikola Tesla” u Beogradu.

Dopis u kojem se traži pomoć radi utvrđivanja autorstva, koji je carina poslala, prema rečima Željka Konjikušića, šefa putničkog saobraćaja aerodroma, još 18. februara Narodnom muzeju u Beogradu, još nije stigao do odredišta, mada je poslat i faksom. U međuvremenu, Mirjana Marićević, koja vodi moskovsku galeriju „Maricevic Fine Art and Antiques” tvrdi da su sporne slike njeno vlasništvo i da je do njih došla legalnom kupovinom u SAD i Južnoj Americi.

Gospođa Marićević za „Politiku” kaže da je lično po svetu putovala i sa sobom nosila brojne slike i da joj niko do sada nije tražio specijalnu dokumentaciju za njih. Osoba koja nosi sliku za nju odgovara ili, ako sliku ne nosi vlasnik, onda onaj ko je nosi ima dozvolu vlasnika, rekla je naša sagovornica i dodala:

– Kome ja i kakvu to dokumentaciju treba da dostavim? To što naša carina nije spremna da radi posao kao i ostale carine u svetu, to nije moj problem. Slike posedujem legalno, postoje papiri o transferima i uvozu, slike su čak i izlagane mojoj galeriji u Moskvi, pred 60.000 posetilaca. Moja je namera bila da se, pošto sam slike poslala u Beograd, posle veštačenja o verodostojnosti, one izlože i srpskoj javnosti. Ako neko iz pravne službe carine bude tražio, što se do sada nije desilo, ja ću dokumenta poslati, dodaje.

Međutim, kako nalažu carinski propisi, a potvrđuje Konjikušić, što se carine tiče, za njih je vlasnik slika upravo osoba koja ih je unela u zemlju, ukoliko drugačije nije napisano u dokumentaciji.

– Pošto gospodin koji je doneo slike nije imao nikakvu dokumentaciju za njih, a na sva naša pitanja davao je nejasne odgovore, odlučili smo da ih zadržimo u carinskom magacinu. Prema proceduri, slike kod nas mogu da stoje 20 dana. Kada taj rok istekne 28. februara, osoba koja je slike unela, koju za sada smatramo vlasnikom, ili bilo ko drugi ko se javi sa dokazom da su slike njegove, dobija obaveštenje da treba da se javi da pokrene postupak carinjenja. Odnosno, da naloži i da ovlašćenje špediteru za šta se odlučio – da li za privremeni uvoz radi izložbe ili nešto drugo. Ukoliko se do tada niko ne pojavi, a pošto slike ne mogu večno da stoje na carini, one posle određenog roka, propisanog zakonom, idu na prodaju ili licitaciju.

U sličnim slučajevima carina je uvek slike ustupala Narodnom muzeju. Ukoliko se uđe u proceduru utvrđivanja autorstva, na šta čekamo odgovor iz Narodnog muzeja, onda se rokovi držanja na carini produžavaju, dok se taj posao ne obavi, objašnjava Konjikušić.

Sa naučne tačke gledišta, kako tvrdi Milica Marić Stojanović, stručni saradnik laboratorije za fizičko-hemijska ispitivanja pri Narodnom muzeju, proces utvrđivanja autentičnosti, kada se u njega uđe, može da traje od nekoliko dana do nekoliko godina. U zavisnosti od slučaja.

– Podsetila bih da je svojevremeno, za samo jednu sliku Modiljanija procena trajala godinama. Proces se sastoji od prikupljanja podataka o tome kakve je pigmente autor koristio, ispituje se platno, podloga, onda se radi rendgenski snimak, pa UVE snimak i infracrvena reflektografija. Naravno, bavimo se i analizom potpisa, a traži se i mišljenje istoričara umetnosti i konzervatora. Reč je dakle o interdisciplinarnom poslu, zaključuje Milica Marić Stojanović.

M. Dimitrijević